Svaki zločin koji se dešava gori je od svakog koji se već desio.

Prošli zločini imaju neprežaljene žrtve i dželate bez pokajanja. Pitanja što uzalud vape za odgovorima. Groblja u zemlji, jendeke u društvima, koji, ako je sreće, polako počinju da se zatrpavaju. U boljim slučajevima, prošli zločini imaju jednu dobru stranu – služe kao opomena, nauk da ne dođu zločini budući.

Zločini koji upravo traju jednako imaju žrtve i dželate. Groblja čekaju da se napune, pitanja bez odgovora će tek da se postave. Uz zločine koji se dešavaju ide agonija.

Svaki zločin koji se dešava gori je od svakog koji se već desio samo zato što bi mogao da prestane, ali ne prestaje. Njegove žrtve nisu konačne, dok ovo čitate biće ih još. Sutra još. Prekosutra još. Agonija.

Recimo, Sana al Laham je već umrla. Kažu da nije sklopila oči, naprotiv, bile su iskolačene i sive, prevelike za izgladnelo telašce. Kad je Sana umrla u Gazi imala je godinu i četiri meseca. I manje od dva kilograma, javio je Špigel.
Majka ima još tri ćerke, sve mlađe od osam godina. Gladne i mršave. U šatoru na peščanim dinama jer je sve sravnjeno sa zemljom. Majka, u četvrtom mesecu trudnoće, i ona izgladnela i slaba, sada gleda da joj još neka ćerka ne umre.
Moglo bi da prestane, ali ne prestaje. Agonija.

Kako usnama miluje

Mi........

© Danas