Pišem kolumnu u pasivnom kraju, u tazbini, gde je život ponekad težak, ali uglavnom jednostavan. Ta jednostavnost nas vuče selu (a onda ipak ostajemo u gradu) i sva se krije u tome što se stvari dešavaju bliže prirodi, dakle po sebi, lišene suvišnih tumačenja.

Seje se da bi poraslo, ubralo i pojelo, a jede se jer mora da se jede. Cev iz oluka se usmerava u bure da bi se skupila kišnica, valja zalivati baštu, a voda sa neba je besplatna. Leže se rano jer kokošinjac mora da se otvori kad svane – petao i kokoške nemaju razumevanja ako je gazda pola noći bdeo uz televiziju i TikTok pa prespavao jutro.

Jednostavne stvari, pravolinijske, sve dok u igru ne uđu komšiluk, niski pendžeri, stare zavade i nove zavisti.

Ako je selo bliže prirodi, a ono je država, to jest njen društveno-politički život, od prirode daleko. Čak i kad je država uređena, ona je uređena po ljudskim zakonima, tradicijama i uzusima, a to dopušta tumačenja. Sumanuto je protestovati što petao kukuriče ili što u januaru pada sneg, ali nije sumanuto imati zamerke na poreski sistem.

Kada je država neuređena – oteta od zakona i uređena samo na mafijaški način po potrebama partije – onda se u njoj, između čoveka i težnje za jednostavnim, taloži još jedan debeli sloj zamornog tumačenja. Svaka zgoda opterećena je pitanjem kome ide u prilog, može li je vlast upregnuti i može li biti uperena protiv vlasti. Sneg u januaru nije naprosto sneg u januaru nego prilika da se vlast pohvali grtalicama ili pravda kako nije moguće hvatati pahulje u letu. I isto je prilika da kakav kritičar optuži vlast što se klizamo po drumovima i lomimo po........

© Danas