Moji roditelji su uvek bili protiv Miloševića. I onda kada to nije bilo in. Kada su bombe došle – evo, uskoro će tome 27 godina – sa treninga sam dotrčao do bake i dede. Deda Mile je, uobičajeno pripit, pričao da su sirene „samo proba“.

Otac je došao po mene automobilom, jureći kao da iščekuje tepih-bombe. Rekao je da će Amerikanci morati da dođu peške, taman da im sa majkama radimo nešto što nije za novine. Na radiju je po inerciji išla muzika. Čim je stigao kući, otac je telefonirao lokalnoj stanici da ih psuje što puštaju muziku, a počeo je rat.

Jedno samo mojima, a i nikom drugom koga sam znao u Požarevcu, otporaškom mestu, nije palo na pamet – da se raduju bombama i u njima vide saveznika za rušenje zemljaka sa vlasti.

Tek ću kasnije saznati da je bilo i takvih u intelektualnim krugovima koji su posprdno smešteni u Krug Dvojke. U bombama su videli skoro Božiju pravdu zbog Miloševićevih i srpskih nedela.

Morao sam toga da se setim sada, kad pljušte bombe po Iranu. U istoriju će ovaj rat ući kao prvi u kojem je prvim metkom ubijen zlikovac na vlasti i još zlikovaca oko njega. Pride mu je masakrirana i porodica, ali to se u priručniku relativizacije zove „kolateralnom štetom“.

Rat se sada vodi veštačkom inteligencijom. Bombe su sve pametnije! Mora da je neki ljudski glupan umešao prste pa pogodio devojačku školu na jugu Irana. Sto mrtvih devojčica bi kakvom slabiću sa lošijim želucem moglo da zamuti pogled na viši cilj.

Slabić bi poklekao možda pred prizorom smrti u izraelskom Bet Šemešu, ili po arapskim zemljama koje goste........

© Danas