Rečni kruzer solidne konstrukcije, sa skeletom što liči na kost ribe preko koje je prebačena paučina, sav u kombinaciji tvrdoće i mekosti, pun metala i plastike, i još toliko toga da bi nestručno lice zaključilo kako je dotrajao i ko zna koliko puta krpljen.

A bio je sasvim nov, tek izašao ispod čekića, porinut u reku uoči prvog, Novus Ordo krstarenja.

Već na površan pogled „Odisej“ je oduzimao dah. Profili skriveni u njegovoj utrobi, nosači, pritke i podupirači, klanfe i uzengije, pričvršćeni nitnama i varom, ili vezani sajlama za glavno rebro, podupirali su šaradu od čelika, aluminijuma i poliestera, koja je duž bokova i preko nadgradnje bila nabacana prema zagonetnom krojnom šablonu, ali u srazmeri.

Napred se isticao pramac, izvijen poput sablje, koji jednakom silom raseca rečnu masu i vetar.

Uzdignut nad valobranom, stremio je figuri vodene nemani u propinjanju.

Odmah iza špica, pošto se prođe između agregata i kompleta za pogon sidra, i obiđe oko panoramske platforme, trup se naglo širio, da bi se do krme lagano sabrao, gradeći kruškast oblik korita.

Grdosija, baš je takav bio, preko koje je navučena oplata, izdaleka baršunastog sjaja, a izbliza glatka kao da je navlažena, i dok se presijavala na suncu neodoljivo je podsećala na kožu džinovske amfibije koja bi mogla i da zaroni, ako je........

© Danas