Pravo na zdravstveno bezbednu i čistu vodu za piće i osnovnu sanitaciju danas je međunarodno prepoznato kao jedno od temeljnih ljudskih prava. Njegovo normativno utemeljenje razvijalo se postepeno kroz globalne razvojne politike, ekološke standarde i odluke Ujedinjenih nacija, posebno u kontekstu Milenijumskih razvojnih ciljeva i kasnijih Ciljeva održivog razvoja.

U ključnoj rezoluciji Generalne skupštine UN „The human right to water and sanitation“ iz 2010. godine naglašava se da je međunarodna zajednica posvećena ostvarivanju ciljeva koji uključuju smanjenje broja ljudi bez pristupa bezbednoj vodi za piće i osnovnim sanitarnim uslugama. U tom okviru, izričito se priznaje da je pravo na vodu i sanitaciju uslov za puno ostvarivanje drugih ljudskih prava i dostojanstven život.

Ovakvo normativno priznanje nije samo deklarativno. Ono reflektuje činjenicu da voda prestaje da bude isključivo infrastrukturno ili komunalno pitanje i postaje pitanje javnog zdravlja, socijalne pravde i ljudskog dostojanstva. U međunarodnom pravu, pravo na vodu se izvodi iz prava na adekvatan životni standard i prava na zdravlje, čime dobija sve jasniji status obavezujućeg standarda za države.

Međutim, upravo tu nastaje ključna razlika između međunarodnog i nacionalnog nivoa. Dok je na globalnom planu pravo na vodu jasno afirmisano, u ustavnim sistemima država Evrope situacija je neujednačena. Neke države su ovo pravo eksplicitno unele u svoje ustave, čime su ga podigle na najviši pravni nivo, dok druge, uključujući i veliki broj zemalja regiona, to pravo ostavljaju u domenu zakona i javnih politika, bez ustavne zaštite.

Novi kvar na “Rzavu“, sistem gubi 70 litara vode u sekundi

Novi kvar na “Rzavu“, sistem gubi 70 litara vode u sekundi

Slovenija je, na primer, u svom ustavnom poretku jasno definisala da je snabdevanje stanovništva vodom za piće javna služba i neprofitna delatnost, čime je ograničila mogućnost njene komercijalizacije, odnosno privatizacije (Ustavni amandman iz 2016. član 70a). Slične tendencije postoje i u nekoliko drugih evropskih država i regiona koji su kroz kvazi-ustavne norme pokušali da vodu izuzmu iz tržišne logike, a koje se izvorno oslanjaju na Povelju EU o osnovnim pravima iz 2007. godine, a naročito na Direktivu o vodi za piće iz 2020. godine.

Nasuprot tome, u velikom delu Evrope voda i dalje ostaje regulisana primarno kroz zakonodavstvo i ugovorne modele, uključujući različite oblike javno-privatnih partnerstava (PPP). U takvom okviru, voda se pravno posmatra kao komunalna usluga, a ne kao eksplicitno ustavno pravo. Time se otvara prostor za različite modele upravljanja, od potpuno javnih sistema do kompleksnih PPP aranžmana.

Pravo na vodu postaje više od pravnog pitanja

U tom kontekstu, pravo na vodu postaje više od pravnog pitanja. Ono postaje pitanje modela razvoja: da li je voda javno dobro kojim se upravlja isključivo u javnom interesu, ili infrastrukturni resurs koji može biti predmet različitih oblika ekonomskog upravljanja kroz tržišne mehanizme.

Savremene evropske prakse pokazuju da se ova dilema ne rešava jednom za svagda. Talas privatizacija i javno-privatnih partnerstava u kasnom 20. i ranom 21. veku u mnogim gradovima je kasnije delimično ili potpuno preokrenut kroz procese remunicipalizacije, što dodatno potvrđuje da upravljanje vodom danas ostaje jedno od najosetljivijih političkih, ekonomskih i socijalnih pitanja savremene Evrope.

Iskustva evropskih gradova jasno pokazuju da se u sektoru vodosnabdevanja ne radi o klasičnom tržištu, nego o prirodnom monopolu sa dugim investicionim ciklusima i visokom društvenom osetljivošću.

U Parizu je od 1987. godine sistem bio podeljen između francuskih privatnih kompanija Veolije i SUEZ-a, uz dodatni mešoviti model kroz SAGEP. Veolia i Suez su upravljali distribucijom vode i naplatom, svaka sa svoje strane reke Sene. SAGEP, mešovita kompanija 70% Grad Pariz i 30% Veolia i Suez, upravljala je proizvodnjom i infrastrukturom. Na papiru to je trebalo da bude efikasno, ali u praksi je ispalo vrlo komplikovano. Grad je imao više operatora, više ugovora, različite sisteme upravljanja i slabu........

© Danas