Ivan Ostojić je u srpskoj javnosti postao poznat kao koautor knjige „Mit o balkanskom tigru“ sa profesorom Ognjenom Radonjićem u kom su nasuprot državnoj propagandi stavili brojeve koje vlasti preskaču, kao i tumačenja ekonomskih pokazatelja koja zapravo razotkrivaju tu propagandu.

Ostojić je svestran naučnik sa zavidnom praksom u finansijama. Doktorirao je mikrobiologiju na Univerzitetu ETH iz Ciriha, a na istom univerzitetu je stekao i master ekonomije iz oblasti menadžmenta i tehnoloških inovacija. Praktično iskustvo je sticao u konsultantskoj kući Mekinsi gde je došao do pozicije partnera. Sada radi na visokim menadžment pozicijama u privatnom sektoru.

Izračunali ste da je, od 1990. godine do danas, svako od građana Srbije, u proseku izgubio između 600.000 i milion dolara. Iako je to dug period, mnogi ljudi od pre 20-30 godina su i danas u vrhu države, pa ipak taj „uspeh“ se ne spominje.

„Svaki izbor ima neku cenu, a ta cena se obično ne vidi na kratak rok, već se pokazuje tek na duži rok. Naročito ako se pogrešni izbori prave konzistentno.

U tom smislu, imali smo ideju da, sada kada možemo da napravimo presek poslednjih 30 godina, izračunamo koliko smo mi zapravo izgubili finansijski i to da izrazimo kroz konkretan broj. Mislim da svi negde osećaju i znaju da smo mogli mnogo bolje da završimo nego što smo danas, ali to niko nije kvantifikovao.

Druga stvar koja nam je bila zanimljiva jeste činjenica da su mnogi političari koji su danas na političkoj sceni, pa čak i na vlasti, suštinski deo iste političke elite. Reč je o istim ljudima i istom političkom sistemu koji se vremenom samo transformisao i evoluirao u druge oblike. Možda jedini izuzetak predstavlja period od 2000. godine do ubistva premijera Zorana Đinđića.

Mnogi ljudi koji su činili političku elitu devedesetih, naročito krajem devedesetih, kao i deo političara iz ranih dvehiljaditih, vremenom su se stopili u jednu novu elitu koja danas upravlja zemljom. Zato nas je zanimalo i u kojoj meri se deo ovih ekonomskih rezultata može pripisati sistemu koji se suštinski nije promenio, kao i ljudima unutar tog sistema koji su samo menjali dresove kroz vreme iz oportunističkih pobuda.

Možete li da objasnite tu računicu?

Ako pogledate šta se dešavalo u svetu devedesetih godina, nakon pada Berlinskog zida, videćete da su gotovo sve zemlje koje su bile u tom okoštalom komunističkom sistemu vrlo brzo odbacile taj model i prešle na drugačiji sistem privrede i tržišnog funkcionisanja. Istovremeno su stvorile znatno slobodnija društva. Neke od tih zemalja su više liberalno-demokratske ili centrističke, neke socijaldemokratske, ali su u svakom slučaju prešle su na novi sistem funkcionisanja, u kojem ne postoji tako snažan i čvrst uticaj države na privredu, niti taj „čvrsti zagrljaj“ vlasti nad ekonomijom. To su, u proseku, mnogo slobodnija društva.

Gotovo sve istočnoevropske ekonomije koje su napravile tu tranziciju, su rasle na tom talasu. Sve zemlje koje su uspele da izgrade ono što bismo mogli nazvati proizvodom koji se zove država i sistem rasle su sličnim stopama – neke brže, neke nešto sporije, ali uglavnom vrlo snažno. Jedan od retkih izuzetaka bila je Bugarska, dok su neke naše komšije, poput Rumunije, rasle izuzetno snažno.

Balkanski tigar: ,,Pogrešni izbori i politike su svakog građanina Srbije koštale milion evra”

Balkanski tigar: ,,Pogrešni izbori i politike su svakog građanina Srbije koštale milion evra”

Nema razloga da i Srbija ne bi rasla po sličnim stopama da je pravila slične izbore kao i druge istočnoevropske zemlje. Za poređenje tražili smo zemlju koja........

© Danas