Kada mi je Jutjub ponudio skorašnju emisiju „Crveni karton“ Svetislava Basare u kojoj gostuje Milomir Marić, dobavih kikiriki, semenke i ostali sport za zube, te reših da se prepustim bioskopskom ugođaju. Iako Basarinu emisiju pogledam relativno često, ličnošću i delom Milomira Marića nisam se – što privatno, što manje privatno – maltene uopšte bavio.

A evo i zašto, što reko „Blic“ što reče Basara. Pod jedan, dok je osamdesetih Marić uređivao „Dugu“, pisac ovih smrtno neozbiljnih redova mahom je pohađao osnovnu školu i hvatao zjale. Pod dva, tokom devedesetih, dok je Marić vodio televiziju BK, mahom sam studirao, raduckao na radiju Studio B, bančio, protestovao protiv Miloševića, izbegavao vojsku, kupovao benzin u plastičnim flašama i nije me zanimalo ništa pod milim bogom što ima veze sa rustikalnom braćom Karić.

I dan-danas se, refleksno, prekrstim tri puta i zapalim sveću čim se prisetim logotipa njihove televizije sačinjenog od grobljanskih slova. Pod tri, televiziju danas gotovo i ne gledam, a kanale Hepi, Pink i Informer sam poodavno zaključao. Stoga, ovaj ležerni impresionistički portret Milomira Marića crtam, takoreći, kao virgo intacta, oslanjajući se mahom na Marićevo gostovanje kod Basare. Takođe, dajem sebi punu slobodu da se ovde pozabavim Marićevom pojavom, jer iza mene ne stoje ni Marić, ni Karić, ni Lolek, ni Bolek.

I evo tog portreta. Na prvi pogled, Marić je neodoljivo šarmantan. S lakoćom pripoveda sočne anegdote iz života pripadnika belosvetskog džet-seta i domaćeg podzemlja, dok njegov lagani šprahfeler samo pripomaže pripovedačkom šarmu. Marić je kralj niskih vrhunaca, on zna da je Crnjanski bio denuncijant, da mu je pred kraj života ispadala vilica, da je Milan Oklopdžić........

© Danas