Jednom nedavno, jednom sasvim dezorijentisanom zemljom na brdovitom Balkanu, vladao je (ili još uvek vlada) pedesetpetogodišnji dečak zvani Pinknokio. Za razliku od Pinokija, Pinknokio nije bio drveni lutak; imao je srce, pluća, bubrege, slepo crevo, prostatu i ostale neophodne džidžabidže.

Uprkos tome što je imao srce, Pinknokio nije imao srca, a bio je i neuporedivo veća marioneta i neuporedivo veći lažov od Pinokija. Ipak, svim silama se trudio da se prikaže kao pravi Pinokio, kao dečko koji obećava, dečko koji je spreman da se menja. Zašto ne reći, Pinknokio je bio čudesno nadaren, možda i jednako nadaren kao Mocart, Tolstoj, Kurosava ili Stevo Karapandža. Ali, ne nadaren za muziku, književnost, film ili kuvanje. Već nadaren za zlo.

Da bismo bolje razumeli Pinknokija, valja znati da malobrojni srećnici dođu na ovaj svet obdareni ovim ili onim talentom. Veliki kompozitori od boga dobiju talenat za melodiju i sklad, pisci oštroumnost i sklonost ka igranju rečima, naučnici lucidnost i dalekovidost, dok porno glumcima mahom zapadne velika patka, a nama, običnim smrtnicima, mahom zapadne velika patka od ovce. Kada je delio talent, bog je zlosrećnom Pinknokiju dao talenat za zlo. Uz talenat za zlo, u paketu, obično idu i bratstva sa kulovima i nitkovima, bratstvo sa vlasnikom televizije Pink, bratstvo sa Aleksandrom Vulinom. Nazovimo takvu vrstu bratstva........

© Danas