Ah, taj Vidovdan! Dan Svetog Vida. Dvadeset osmi jun po Novom kalendaru, petnaesti po Starom. Kosovo polje 1389, Sarajevski atentat 1914, Rezolucija Informbiroa 1948, narodni sabor 1992. Bio je i onaj zlokobni 1989.
Opet su očekivanja ogromna. Da li su i nerealna? Šta bi trebalo da se desi za nedelju dana, pa da znamo da smo nešto postigli? Može li se ponoviti 15. mart?

Za uspeh su potrebna dva uslova. Brojnost i cilj. Ako bi se oba ispunila, ovaj bi Vidovdan 2025. mogao doneti davno željenu pobedu. Pobedu slobode, demokratije, pravde, ljudskosti. Mogao bi da bude ono što je trebalo da bude 5. oktobar 2000, a nije bio. Tačka preokreta od koje nazad nema. Tačka od koje će se računati naša budućnost.
Postavlja se pitanje da li smo, u većini, spremni i raspoloženi za još jedan pokušaj. Jesmo li spremni i raspoloženi da ovog puta ne odustanemo pre nego što ostvarimo cilj? Jesmo li se umorili ili smo i dalje orni? Da li nam je dosta svega ili nam je preostalo neophodne snage? Snage i odlučnosti.

Vladajući režim nam uporno pokazuje svoje nakazno lice. Od puste nade da će se urazumiti i ublažiti, dobili smo eskalaciju nasilja i zloupotreba. Izbori u Zaječaru i Kosjeriću rečito svedoče o tome. Režimska bestidnost očito nema granica. Ni bestidnosti, ni bezumnosti. Ni besprizornosti. Izbori u takvoj atmosferi i takvim okolnostima gube svaki smisao. I smisao i svrhu. Režim nam je ponovo poslao jasnu poruku: za njega je poraz na izborima nepostojeća opcija. Isključena mogućnost. Nulta verovatnoća. Napraviće svaku nečasnost, svaku niskost, izreći svaku laž, samo da bi ostao na vlasti. Svud i na svakom mestu. Režim, sasvim prosto i ogoljeno, u slobodnu volju građana ne veruje. Ne poštuje jednaka pravila, fer-plej i........

© Danas