Žal za izgubljenim životima je neprikosnoven. Uludo izgubljenim životima. Žal za šesnaestoro nesrećnika što nisu smeli poginuti. Za stradale u „Ribnikaru“, Duboni, Malom Orašju. Za svim mučenicima pokošenim, ubijenim, oteranim u smrt. Srpskim i nesrpskim. Godinama, decenijama. Pamtimo. I tugujemo. Gnevni na vinovnike. Gnevni i ogorčeni. Mračan krug naše svakodnevice. Naše stvarnosti. Naše nemoći.

Upravo se to obeležavalo prošle subote u Novom Sadu. Dirljivo, emotivno, dostojanstveno. Mirno da mirnije nije moglo biti. Bez podignutog glasa, nekmoli ruke. Muk mase. Besmo, doživesmo, oplakasmo. I odosmo.

Kud ćemo dalje? Kako ćemo dalje? S kim ćemo i protiv koga? Ima li izlaza? Ima li spasa? Ima li nade?

Pomozi se sam i Bog će ti pomoći. Ispaštaj, iskupi se, pokaj se.

Da li se Srbija ustinu promenila? Da li ju je studentski pokret osvestio? Da li je ovo naša narodna katarza?

Ili je možda jedan tren uzvišenosti? Pomalo patetičan, pomalo setan? Jedan tren naše sentimentalnosti? Naše osećajnosti. Cinik bi rekao – naše melodramatičnosti.

Danas nije Dan D, ali…

Nedovoljno rečito, nedovoljno nedvosmisleno, nedovoljno jasno smo uperili prst u krivca. Jer, ne radi se o višoj sili, o uroku ili maleroznom spletu okolnosti. Ne! Za pad novosadske nadstrešnice, za pogibiju nevinih ljudi, postoje odgovorni. To jest, postoji odgovoran. Prvi, ne i jedini.

Odgovoran je sistem koji je omogućio i omogućuje jednoj osobi da svu vlast drži kao dizgine, upravlja i odlučuje o svemu, ne obazirući se ni na Ustav, ni na zakone, ni na propise. Ne hajući za savest i oprez.

Zato ljudi u Srbiji ginu. Zato.

Posle žala, suza i pomena, dolazi ponovno suočenje s realnošću. Mrtve, nažalost, vratiti ne možemo. Ali, sprečiti da se nešto tako stravično ponovi, možemo.

Ako je novosadski skup protekao bez nasilja, onaj beogradski sutradan nije. Režim je, ko zna koji put, pokazao svoje........

© Danas