Ni Makron, ni Fon der Lajen, ni Košta, nisu Evropa. Oni su samo privremeni i neveseli evropski glasnogovornici. Nedorasli i kratkovidi kao i njihov beogradski štićenik. Nisu Evropljani idealni. Ovi pogotovu nisu. Nažalost, živimo u doba antiintelektualizma, površnosti i neposrednih interesa. Vizionara ni od korova…

Evropa, to je bezmalo tri milenijuma kulturnih dostignuća od Homera do dana današnjeg. Od Sofokla do Beketa. Od Platona do Popera.

Koliko je od te prebogate evropske baštine poznato gore pomenutim, nisam siguran. A tek ovom našem… Tabula rasa.
Ali, nije sadašnja Evropa moja tema za ovu subotu. Za neku sledeću, možda.

Moja je tema zazor od prvog čoveka Srbije. Oklevanje da se s njim pogledamo oči u oči. Da ga imenujemo najodgovornijim i zahtevamo da za svoja (ne)dela snosi političke posledice. Ergo, zahtev za njegovu ostavku. Međutim, stiče se utisak o njegovoj nedodirljivosti. I njegovoj nepobedivosti. NJegovoj neprikosnovenosti. Zato prevremeni izbori deluju nedovoljno ubedljivo. Nedovoljno borbeno. Nedovoljno samouvereno. Pad Vlade i raspuštanje Narodne skupštine zavise od njegove volje i nahođenja. Od njegovog ćefa i kaprica. Loša poruka. Veoma loša. Loša stoga što ide naruku njegovom kultu ličnosti. Opštem uverenju o njegovoj prevashodnosti i njegovoj svemoći. Ne može se izokola ništa bitno postići. Ne može se doziranom hrabrošću nikud stići. Naročito ne do istinski demokratske Srbije. Slobodne i pravedne. A o tome se radi, ubeđen sam. To žele i studenti i građani. To i ništa drugo i ništa više. Na tom putu isprečilo se jedno lice autokratskih sklonosti i destrukivnih namera. Sledstveno, upravo to lice mora biti sklonjeno s puta. Jasno da jasnije biti ne može.

Izlivi nasumičnog gneva rečito govore o narodnim........

© Danas