„Je li ti, Protiću, kakve su ti ono škrabotine u „Danasu“? Šta ti to pišeš o Kraljeviću Marku, srpskom heroju bez straha i mane? Ismevaš mu se, hah? Njemu si našao da se ismevaš, je li? NJemu? Što ne nađe nekog tvog Amerikanca ili Francuza ili nečiju tuđu bitangu, pa se njoj ismevaj do mile volje. Nego ti, Kraljeviću Marku. Sram te bilo, Protiću. Sram te bilo.“

„Nisam ja to pisao.“

„Nisi ti, kažeš, pa ko je, ako nisi ti? Ko je, pitam te. Pod tvojim potpisom je objavljeno. Piše gore ono tvoje Milan St. Protić. Kao da si neki aristokrata, je**te. Neki svetac, hahahahah? Baš si mi ti za sveca. Negoooo, što blatiš Kraljevića Marka, jado nijedna?“

„Ponavljam vam, nisam ja pisao. A St. su mi srednja slova. Od oca Stojana.“

„Nisam, ja, nisam ja. Pereš ruke od sopstvenih škrabotina. Šta je bilo sad? Malo si se uplašio od nas, hah? I treba, i treba. Ali kad si takav badža, ti priznaj. Ja sam pisao, zato i zato… Više ćemo te ceniti. A ne ovako. Kukavički ti je to, Protiću. Kukavički…“

Neodoljiva lepota srpske satire

„Ma nisam ja, čoveče!“

„Dobro de, de… Ako nisi ti, ko je onda? Moja baba Simana? Je li ona? A ona načisto nepismena. Dakle, nije ona. To ti se zove dedukcija, Protiću. DEDUKCIJA. Vidiš, eto i mi ponešto znamo. Ko je pisao, ajde, reci. Iza kog se kriješ? Isprsi se i reci. Jednom budi čovek, Protiću. Šta bi? Srce ti sišlo u pete, hah? Je li, Protiću?“

„Radoje Domanović.“

„Ko? Šta reče, ko?“

„Rekoh, Radoje Domanović.“

„Koji ti je taj? Gde ga nađe? Kako? Neki Radoje. Nije moja baba Simana, nego neki Radoje. Nikad za tog Radoja nisam čuo. Gde ga izmisli? U momentu ga izmisli. Čuj, Radoje. Ma, nemoj, Protiću. Mene si našao da za***avaš, je li? Mene, mater ti bezobraznu. Onu izdajničku!“

„On je poznat srpski pisac.“

„Poznat?........

© Danas