Evo, osvanu i ta vidovdaska subota ovog prostog leta Gospodnjeg 2025. Po koji put se, za ove bezmalo četiri decenije, budim u istom iščekivanju? Sa osećajem da je današnji dan – taj dan. Da ću, najzad, doživeti ostvarenje davnašnjeg sna o demokratskoj Srbiji. Istinski demokratskoj. Ali, avaj!

San se dosad ne pretvori u javu. Ni nada u realnost. Ni čežnja u uspeh. Izgledalo je, činilo mi se, bio sam siguran, u suton onog četvrtka 5. oktobra 2000, pre tačno četvrt veka. Tad me je nosilo oduševljenje, vera, pobednički duh, omama. Mislio sam da je najteži deo posla završen: Ubeđen sam bio. Slobodan Milošević je svrgnut s vlasti. Konačno. Ispostavilo se suprotno. Lakše je bilo oboriti Miloševića nego od Srbije napraviti demokratsku zemlju. Usledila je neverica, pa frustracija, ljutnja, razočaranje. Otad sam postao oprezan i nepoverljiv. Skeptik i, neretko, pesimist. Prokockana je kolosalna prilika. Stopostotna. Ode u nepovrat. Istini za volju, neki su se tragovi demokratije stidljivo pomaljali. Ponešto se od mojih snova o demokratiji obistinilo. Daleko je to bilo od onog što je trebalo da bude. Što je moralo biti. Za prosutim mlekom ne vredi plakati, glasi jedna hrišćanska misao.

No, pred nama je nova šansa. Nenadana i neočekivana. Još jedna šansa za demokratiju. Još jedna šansa za slobodnu državu i slobodnog građanina. Jer, sve vreme se o tome radilo. I radi se. Samo o tome. Svi naši napori, sva nastojanja, sva nepristajanja i svi potesti imali su jedan jedini motiv. I jedan jedini cilj. Demokratsku Srbiju.

A to znači naše pravo da slobodno izaberemo ko će vršiti vlast i obavezu izabranog da nam polaže račun za svoja dela. Neprikosnoveno pravo. Pravo koje će svaki vlastodržac poštovati i strogo se tog principa držati.........

© Danas