Pravda stiže kolovođe OVK. Najzad. Prvostepena pravda, doduše. Ostaje nam pusta nada da se neće ponoviti ona bruka sa osudom, pa oslobođenjem, hrvatskih generala pred Haškim tribunalom 2012. Ne bi valjalo. Nikako ne bi valjalo. Ni za kog. Ovog puta, podsećanja radi, reč je o sudu koji je u formalnom smislu deo kosovskog pravosudnog sistema sa inostranim tužiocima i sudijama.

A sad, kratka rekapitulacija događaja, to jest, odgovor na pitanje kako smo dovde došli. Po sećanju i zapisima neposrednog učesnika, pisca ovih redova.

Prvo je bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte u svojoj memoarskoj knjizi „Lov“ (2008.) pomenula svoja saznanja o mogućim masovnim zločinima nad srpskim civilima na severu Albanije i lancu trgovine ljudskim organima. Del Ponteova je tim tragom, tad poslala glavnog istražitelja UNMIK-a, Peruanca Pabla Barajbara, na lice mesta kako bi prikupio dodatna obaveštenja iako je, strogo uzev, teritorija Albanije bila izvan ingerencija Haškog tribunala.

Barajbar je obavio zadatak i po povratku pripremio jedan preliminaran izveštaj sa nacrtom lokaliteta zaključivši da su nađeni dokazi „inconclusive“, ali da preporučuje dalje istraživanje. Dalje istraživanje nije preduzeto. Barajbarov izveštaj ostao je mrtvo slovo na hartiji.

Potom je snimljen dokumentarni serijal o ovom slučaju u i emitovan na tadašnjoj televiziji B92 („Tajna Žute kuće“). Godine 2009. za specijalnog izvestioca Saveta Evrope o ovom pitanju imenovan je švajcarski senator i nekadašnji glavni tužilac kantona Tićino, Dik Marti. NJegov mandat se odnosio na utvrđivanje svih relevantnih i dostupnih detalja o „Žutoj kući“, kako su mediji, videsmo, ovu kontraverzu krstili.

Srpsko tužilaštvo za ratne zločine, pod vođstvom Vladimira Vukčevića je, u međuvremenu sastavilo opsežan dokazni materijal koji je uključivao pismene iskaze svedoka, brojne fotografije i druga artefakta.

Sastanak između Dika Martija i Vladimira Vukčevića dogodio se u Cirihu, negde u proleće 2010.........

© Danas