Zakon u Srbiji je ko lastiš. Vlast može da razvlači primenu zakona u nedogled.

Najbolji primer je Zakon o privatizaciji. Donet je 2001. godine i uz nekoliko rastezanja važiće do kraja – 2027. Apdejtovanje Zakona pokazalo je da u Srbiji ima još 43 preduzeća sa društvenom svojinom. Svojinom koja ne postoji.

Skupština Srbije nedavno je produžila rok trajanja Zakona o privatizaciji. Ako do tog roka (31.12. 2027) ne bude zainteresovanih privatnih kupaca, preduzeća će otići u stečaj, a njihovu imovinu uzima država (eh, ko bi drugi).

Da li će poslednjeg dana 2027. godine Srbija najzad sahraniti društvenu svojinu, anahronu pojavu koja je obeležila njenu ekonomiju u drugoj polovini 20. veka? Ta svojina pokazala se kao žilava pošast koja, zahvaljujući nezrelim i bolećivim populistima-kompromiserima, opstaje više od dve i po decenije otkako je počela tranzicija.

Primera radi, susednoj Hrvatskoj trebalo je manje godina (21) da posle proglašenja nezavisnosti postane članica Evropske unije nego što Srbiji treba godina (26) da završi privatizaciju društvene svojine.

Njegovo veličanstvo strani investitor

Produžavanje trajanja ovog Zakona bio je povod za novo javno bljuvanje na privatizaciju kao ključnu polugu srpske tranzicije. Taj najnoviji atak još jednom, i posle 25 godina, pokazuje tragično nerazumevanje privatizacije i otkriva zašto toliko dugo traje i žilavo opstaje odbojnost prema transformaciji društvenog u privatno vlasništvo kao temeljnom društveno-ekonomskom procesu tranzicije.

Sad se ponovo čuje da je, osim što je bila „nepoštena“ (a nacionalizacija iz ’45. navodno je bila poštena), privatizacija bila i neuspešna. Ključne primedbe aktuelnih kritičara (ne razlikuju se mnogo od svih prethodnih u proteklih 25 godina) su da je privatizacija (svaka četvrta) bila neuspešna i da su loše sprovedene prodaje društvenih preduzeća krive za masovna otpuštanja radnika i gašenje proizvodnih kapaciteta.

Čak je i predsednik Srbije pre neki dan na gostovanju u Privrednoj komori konstatovao da je „sve uništeno posle 2000. godine“ i da je „nama potrebna jedna ‘Srbijanka’ u Valjevu, ‘Džervin’ u Knjaževcu“ i da treba „da se naprave velike........

© Danas