…Sklupčala se, čvrsto zatvorila oči i u strahu prdnula. „Fuj, gade!“, iznervirao se domaćin, čvrknuo je prstom i Smrda je odzujala kroz prozor. „Nemoj da se vraćaš!“, dreknuo je domaćin za njom, verovatno nesvestan da je Smrda mogla da ga razume. Otišla je, tužna, do jednog maslačka. Čučnula je ispod njega i počela da jeca.

„Joj, što je život nepravedan. Sve što mi treba je jedna mala kuća i u njoj jedno malo ogledalo, da se u njemu ogledam i mirno dočekam smrt. Šmrc, šmrc…“ Jutarnja magla se podigla i sunce je granulo. Nakratko, sve je ponovo počelo da liči na proleće i leto. Pčelice su zujale livadom, bio je tu čak i poneki leptir, naravno i osice, uz orla mišara, koji je leteo visoko i ispuštao svoj karakteristični poj u potrazi za plenom.

Smrda je uplakanih očiju zurila ka prozoru od klonje, gde se skupila nova grupa smrdibuba, spremna za desant. Mogla je da ode s njima do kuhinjskog stola sa velikim belim miljeom ili plakara u predsoblju, u kom su čamile letnje cipele, makar je ona tako zamišljala ovu kuću. Nije htela da provede........

© Danas