„Mmmm, osedlajte mi belca, ne, u stvari, hoću vranca da uzjašem. Povešću trupe u odsudnu bitku, neće nama ustaški blokaderi da određuju budućnost. Ja, Vulin Veličanstveni ostaću poznat kao onaj koji je pokorio ceo Svrpski svet! Dajte mi zastavu sa loknastim Isusom, ah, ne, ona je zauzeta, dajte mi zastavu sa mojom glavom na njoj, da je povedem u ljuti boj!

E tako. Koliko mi je dobra frizura, pa to nema nigde. Ovakvu zastavu, upamtite, u budućnosti će nositi studenti koji će se pobuniti protiv blokaderske vlasti, da ih prati na junačkim šetnjama po Srbiji, gde će ih domaćini dočekivati sa kokainom, a seljanke sa kiflicama. Ispred svake kuće, ispred svake fabrike, vijoriće se zastava sa mojom glavom, koju će, zahvaljujući mojoj vanrednoj frizuri, zvati ‘Loknasti Vulin’.

Ko je ovo? Staljin? Druže Staljine, koliko maštam o tebi, sad se konačno susrećemo uživo. Ali, šta je ovo, ovo nije Staljin, već Jovo Bakić sa brkovima, u kožnom mantilu! LJudi, upomoć! Stani, Jovo, možda možemo da se dogovorimo, ja sam levo, ti si levlje, obojica volimo Rusiju i Madura, milost, milost! Neće ni da čuje, bolje da bežim.

O ne, samo što me nije........

© Danas