U ispovednom romanu „Daleko od istine“ italijanska autorka Veronika Raimo na jednom mestu kaže: „Zapravo, to je ono što sam radila čitavog života: kad god bih se osetila zatvorenom u nekom sobičku, u nekoj igri s pravilima, nisam pokušavala da pobegnem – već da zagadim razumnost sobe i pravila.

“ Naravno, ona govori o detinjstvu, vremenu kad je beg od kuće ilegalan, a ne čin slobodne volje osobe zakonski sposobne da odlučuje o sebi; govori, međutim, i o tome da joj se ideja trajno prikačila: kad god je neprijatno, postati otelotvorena suprotnost osveživačima prostorije. Osoba-trovač: umesto da odeš, teraš ostale da im presedne što su tu, pa nek oni dignu ruke i šmugnu ili nek skapaju od kombinacije tvoje radioaktivnosti i svog inata; a pravila, pravila izvitoperiti u slabost onih koji pravila poštuju. NJeno pripovedanje trik čini simpatičnim, jer govori o socijalizacijama tipa sedeljka… i kucajući te redove verovatno ne pomišlja da postoji država kojom prestoluje glava s upravo takvim rezonom, a verovatno isto pokupljenim još u svom neandrejskom detinjem periodu.

Mržnja prema sobi ili mržnja prema sebi zbog neuklapanja – infantilni rezon postavlja taj ili-ili kao da je neizbežan, kao da nema trećeg puta. Izrasteš u neurastenika koji će radije izvesti tenkove na one koji ga ne vole no da kaže sebi „dobro je, dosta je, zagovnao sam im žurku toliko da je decenijama neće opraviti, sad ću lepo da zapalim na Honolulu i koji lululu dalje od toga da odande gledam kako se muče“. Ma kakvi, soba nije dovoljno pokvarena čim su još ovde. Prisutni........

© Danas