Prizor udesa jedne zemlje, kolorizovano: student u bukagijama na sahrani svog oca, zato što omogućitelji te scene svojevremeno nisu na sahranu svog političkog oca (onde negde u Požarevcu) išli u bukagijama, nego slobodni.

Kada je Tamara Skrozza izjavila da je noć famoznog Petog oktobra morala da izgleda drugačije, sve režimske čeljusti razjapile su se na nju, u svom paničnom strahu optužujući da ovim rečima zagovara scenosled nalik Nepalu i napalmu; ne, govorila je samo i jedino o bukagijama. Bukagije se onomad nisu desile, i sada gledamo uznapredovalo kriminalno gnezdo kako u lance baca nedužne, dok po Srbiji šeta neuke i kupljene da svojim gladnim grlima kliču uništitelju života.

Onome u čije ime se lome kosti omladini, za čiji oboleli osmeh mladi ljudi bivaju lisicama vezivani za krevete, za čije mrve naklonosti se na ljude nasrće karoserijama i gumama, za čiji miran san nemirno spava roditelj svakog studenta i studentkinje osim prepariranog Miloša i još jedno trojice. Onome zbog čijeg se krvožednog ludila s nacionalne frekvencije preti Pavlu Cicvariću. Taj užas, sasvim ispao iz zgloba pojmljivosti, nismo videli nikada do sada.

Čovek koji je pretnju izgovorio dan kasnije izvinio se Pavlovoj porodici, tvrdeći da je stvar izvučena iz konteksta. Jedino što je ovde zapravo izvučeno iz konteksta jeste taj čovek – jer njihov kontekst, njihov........

© Danas