Lagane letnje teme: u prošlom tekstu načeli smo čudovištologiju, pa da nastavimo jednako sunčano.

Čitajući, posle mnogo godina, klasik iz pera Meri Šeli, iznova razmišljam o duplom udesu doktora Frankenštajna: ne samo što mu je ono što je stvorio došlo glave, nego je zapamćeno pod njegovim imenom. Ako biste napravili anketu praktično bilo gde na kugli (a složiće se čak i meštani ploče), ogromna većina ispitanika kazala bi da je Frankenštajn nakaza skrpana od raubovane ljudske parčadi; sledi opis koji odgovara Borisu Karlofu u kultnoj filmskoj ulozi.

Samo retki znalci podigli bi obrvu i štreberski podsetili da je opštepoznati monstrum zapravo bezimen, te da ga šire mase pogrešno zovu onako kako se zapravo zove njegov tvorac. Sva nesreća koju je uzrokovao, svi uništeni ljudski životi – čitav taj užasni saldo pripisalo je kolektivno pop-kulturno pamćenje ne njemu, nego onome ko ga je pustio u svet da vršlja. NJegovi zločini zanavek nose ime ne zločinca, nego omogućivača zločina, onoga kojeg je bolesna ambicija nagonila da tera do kraja.

Ako vam je malkice neprijatno što na četrdeset plus seciramo prirodu izopačenika, budite uvereni: neko to radi neuporedivo pomnije od nas. Neko ovde godinama, decenijama, danonoćno proučava narečenu oblast, doduše iz suprotnog ugla: diveći se genijima štetočinstva, što istorijskim što fiktivnim, opsesivno traži gde su se to zeznuli pa se masterplan skršio. Na primer: Sloba. Kako tačno ljosneš kad imaš sve u rukama? Jedan od aspekata: policija; išla na Kosovo,........

© Danas