Gostujući na jednoj od televizija čijem se mogućem nestanku predsednik obradovao još u prvim mesecima godine, jer je imao proročki san u kome nimalo lično petlja baš oko toga, pitan sam nešto naizgled logično: šta očekujem od novosadskog protesta zakazanog za prvi novembar. Tu se zapravo vide dve stvari: pomerenost i pomirenost s pomerenošću.

Odavanje pošte ljudima kojih više nema u Srbiji je stvar spram koje imamo očekivanja, strepnje vezane za ličnu bezbednost, čak i odsustvo opšte saglasnosti da žrtve postoje, jer za DJV-a su to, kako reče, „šatro žrtve“. Dajte mu vremena, reći će sutra i da su šatro mrtve. Sluganjske horde nijednom im nisu priznale čak ni umrlice, nijednom pročitale njihova imena, nijednom umukle pred užasom koji je snašao porodice; bez srama i straha, makar onog ličnog, sebičnog, ulaze u klimave autobuse ne bojeći se drumova bez adekvatnih dozvola i bezbednosnih amina, konstrukciija koje padaju na glave ne pitajući za glasačka opredeljenja.

Ne mareći za izgubljene živote, oni kliču kako žele normalan život (onaj gde su kriminalci na slobodi, bogati još bogatiji, siromašni još siromašniji); ponavljači istorije unjkavo tvrde da žele da uče – dočim samo prisustvo u tim robovskim špalirima kaže: mi nismo naučili ništa, niti ćemo. Ne postoji takvo predpredškolsko gde se odrasli ljudi s tačno nula zarez ništa........

© Danas