Posle „Olovnih reči“ nedavno je iz izdavačke kuće „Vukotić media“ stigla nova knjiga njenog vlasnika i direktora Manojla Manja Vukotića „Ubistvo srpskog novinarstva“. Reč je o publicistici duboke dijagnoze napisanoj sa autoritetom pisca koji je u novinarskom poslu duže od šest decenija i koji je bio na čelu Kompanije „Novosti“, redakcija „Borbe“, „Blica“, „Glasa javnosti“, poslednje dve je i pokrenuo. Uzimajući 2025. kao prelomnu godinu za stanje stvari u srpskom novinarstvu, Manjo Vukotić nije štedeo ni političare – vlast i opoziciju, ali ni esnaf.

– Prva reagovanja o vrednosti knjige su više nego dobra. Mislim na ocene ozbiljnih znalaca, a ne prijatelja i bivših saradnika. A koliko je pogodila „u živac“ esnaf, najbolji odgovor bi trebalo da daju sami novinari, urednici, profesionalci. Polje je široko. Razgrnute su mnoge teme – od političkog pritiska vlasti do nestajanja dopisničkih mesta, od pristrasnih sportskih rubrika do lažnog digitalnog novinarstva, ako je to uopšte. Garnirao sam moja i druga iskustva iz ranijih perioda novinarstva i ovog sadašnjeg. Razlike su ogromne – kaže u razgovoru za Danas Manojlo Manjo Vukotić.

Konstatovali ste stanje, uzroke, glavne krivce – da li je i kako moguć preokret i „vaskrsenje“ srpskog novinarstva, pre svega štampe na čijem se nestanku sistematično radi?

– „Voskresenja ne biva bez smrti“, rekao bi moj vladika sa Lovćena. Ja sam u knjizi tragao za „ubicama“ srpskog novinarstva. Za onim snajperistima koji se šetaju Beogradom, kako je predsednik tvrdio, a vlast ne može da ih prepozna i uhvati. Ja sam prvo „uhvatio“ glavnog snajperistu – vlast. Aktuelnu vlast. Iz njenih političkih, obrazovnih, kulturnih fabričica izašla su „oružja“, zakoni, ministri, kadrovi, poslušnici, korupcionari, prevaranti, lažovi, koji su, iz dana u dan, smišljeno razgrađivali nikad čvršću kuću pravog novinarskog posla. Mnogo, mnogo posla, izazovnog, stvaralačkog, razgranatog potrebno je da bi se srpsko novinarstvo vratilo na svoje staze zrelosti. Pre svega – profesionalizmu. Potrebno je vratiti slobodu medija.

Bez državnog i partijskog tutorstva. Istinu u njima. Sloboda i istina su svakog dana na vagi. U svakoj vesti, izveštaju, intervjuu. I moraju da budu čisti kao suza. Ne vrede državni mediji. Ne vrede partijski mediji. Ne vrede plaćenički i poslušnički mediji. Vrede samo – objektivni, otvoreni, pošteni mediji. Takvi mediji ne podnose jednosmernu uređivačku politiku. Jednosmerna ulica – ima kratak tok. Partijska jednoličnost kao i jalovo opozicionarstvo nemaju čvrstu novinarsku osnovu. Ali, kako se iz ove sadašnje dubodoline vratiti na čist prostor? Borbom! Borbom neprestanom. Bez uzmaka. Žrtvovanjem. Činom. Delom. Ne praznim gakanjem. Guske jesu spasile Rim od Gala, ali to je bio četvrti vek pre nove ere. Ovo je perfidna vladavina kojoj se može odgovoriti znanjem, upornošću, sagorevanjem, dostojanstvom.

Vreme protesta ranije je bilo doba skoka tiraža štampe i gledanosti elektronskih medija, zbog čega se baš 2025. kao godina studentskog i građanskog nezadovoljstva pokazala kao prelomna i merodavna za stanje srpskog novinarstva?

– Vreme velikih protesta jeste svojevremeno donosilo skokove tiraža i veću gledanost. Sa demonstracijama 9. marta 1991. „Borba“ je za nekoliko dana poletela za više od 100.000 primeraka. „Blic“ u Miloševićevoj krađi izbora u jesen 1996. postao je najtiražnije novine u Srbiji sa oko 250.000 primeraka. Samo nekoliko meseci posle pokretanja! Ali najveći deo novina bio je posvećen tome. I objektivan. Agresivan. Raznovrstan. Tako smo razmišljali. I radili. Nijedne novine u Srbiji, ni prorežimske ni opozicione, nisu 2025. pravile „juriše“, nisu pravile specijalna ili vanredna izdanja.........

© Danas