„Sve što smislim stvorim ga za sebe. Al’ protiv sebe, protiv sebe, protiv sebe.” („Protiv sebe”, Block out)

Nedavno sam na poziv Ivana Ćosića bio gost u epizodi pod nazivom „Saobraćaj i društvo” u podkastu „Još podkast jedan”. Međutim, jedna od oštrica ove teme pokazala se tek nakon što su se mikrofoni ugasili. Naime, u neformalnom razgovoru, Ivan me je uputio na nekoliko tekstova koji su osvetlili jezivu, gotovo simbiotsku povezanost između bezbednosti saobraćaja i sistema transplantacije organa koja se trenutno dešava u Sjedinjenim Američkim Državama. Ova veza i sama misao o njoj me od tog trenutka proganja i tera na ozbiljno preispitivanje.

Saobraćaj i medicina su u svojoj suštini plemenite nauke, posvećene čuvanju života i dostizanju vrhunskih humanističkih ciljeva. Ipak, kada se ta plemenitost provuče kroz filter našeg socijalno-ekonomskog modela, a to je surovi, nezasiti kapitalizam, stvari polako počinju da dobijaju mračnu, biopolitičku konturu. Zato ću u tekstu koji je pred vama svesno iskoračiti iz okvira svoje primarne struke i pokušati da zagrebem po poljima ekonomije, politike i sociologije.

Nemojte mi zameriti na ovom izletu; kao master inženjer saobraćaja, možda sam uljez u tim disciplinama, ali verujem da se ovi frontovi više ne mogu posmatrati odvojeno. Otvoren sam za svaku kritiku, jer u svetu koji nas tretira kao sirovinu, dijalog je jedini preostali prostor slobode.

Mašina kao arbitar opstanka

Problem bezbednosti saobraćaja u svetu a samim tim i u Srbiji nije samo tehnički, on je dijagnoza našeg raspadanja. Srbija zauzima prvo mesto u Evropi po broju poginulih na milion stanovnika, dok nam godišnji društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda iznose 4,1 milijardu evra. Svaka ta brojka je nečije dete, nečija majka, nečiji krik. Ali u svetu „napretka”, u onim staklenim biznis kulama, taj krik je postao valuta.

Na ulicama američkih metropola, od San Franciska do Detroita, odvija se tiha redefinicija ljudskog postojanja. Ono što se u nacionalnim strategijama za bezbednost saobraćaja naziva „Vizija nula” (engl. Vision Zero) ili ti težnja ka nula smtrno stradalih u saobraćaju, u ovim mojim malim promišljanjima može predstavljati operaciju biopolitičkog inženjeringa.

Autonomna vozila (engl. Autonomous vehicles) nisu samo prevozna sredstva; ona su pokretni algoritmi koji preuzimaju suverenitet nad kretanjem i smrću. Definicija je tehnički jasna, ali društveno opasna: autonomna vozila su robotski sistemi sposobni da se kreću bez ljudske intervencije, oslanjajući se na fuziju senzora (lidar, radar, kamere, GPS itd.) i veštačku inteligenciju koja donosi odluke u realnom vremenu.

Ova tehnologija prepoznaje prepreke, saobraćajnu signalizaciju i druge bitne stvari za upravljanje saobraćajem, obećavajući veću bezbednost svim učesnicima u saobraćaju. Jednom rečju, autonomna vozila su instrumenti eliminacije ljudske greške koja je, istorijski gledano, bila jedan od glavnih razloga nastanka saobraćajnih nezgoda.

Statistika kao dijagnoza

Na globalnom nivou, saobraćajni sistem predstavlja masovnu grobnicu: godišnje u saobraćaju život izgubi oko 1,35 miliona ljudi, što saobraćajne nezgode postavlja kao vodeći uzrok smrti dece i mladih širom sveta. Sjedinjene Američke Države su idealno polje za ovu analizu. U ovom bastionu tehnokapitalizma, broj poginulih na putevima oscilira oko 35.000 godišnje. Dok te brojke za javnost predstavljaju tragediju, unutar sistema transplantacije tretiraju se kao vitalni resurs. Trenutno u Sjedinjenim Američkim Državama preko 100.000 ljudi grozničavo čeka na transplantaciju organa.

Surova realnost je da organi najčešće dolaze od osoba koje su doživele moždanu smrt usled trauma........

© Danas