Postoje mesta u gradu koja su toliko svakodnevna da ih gotovo više i ne primećujemo. Prolazimo pored njih, stojimo na njima ili ih prelazimo bez mnogo razmišljanja. Jedno od takvih mesta je pešački prelaz.

Na prvi pogled ništa posebno, tek nekoliko belih pravougaonika ofarbanih na kolovozu. Ali pešački prelaz je mnogo više od toga. Možemo slobodno reći da on predstavlja granicu između brzine i opreza. Između moći i ranjivosti. Između mašine od dve tone i deteta od pedesetak kilograma. Moja malenkost u njemu vidi i sredstvo prostorne pravde. Naime, granicu između humanog urbanizma i automobilskog imperijalizma.

Upravo zbog toga, način na koji jedno društvo projektuje, obeležava, održava i poštuje pešačke prelaze govori mnogo više o njegovim proklamovanim vrednostima. Da bismo razumeli zašto nam pešaci stradaju na mestima gde bi morali biti najzaštićeniji, moramo pešački prelaz raščlaniti na tri njegove ključne dimenzije: saobraćajno-inženjersku, socijalnu i društveno-političku.

U saobraćajnom smislu, pešački prelaz predstavlja mesto ukrštanja pešačkih i tokova motornog saobraćaja. Njegova osnovna funkcija je jednostavna, da omogući bezbedan prelazak pešaka preko kolovoza. Međutim, iza te jednostavne definicije krije se čitava filozofija savremenog saobraćajnog planiranja.

U tradicionalnom pristupu gradovi su projektovani prvenstveno za automobile. Ulice su se širile, kapacitet raskrsnica povećavao, a semafori podešavali tako da vozila što brže prolaze i da imaju što više vremena. Čovek je jednostavno morao da se prilagodi automobilu.

Danas znamo da je takav pristup proizveo ogromne posledice. Zagađenje, buku, saobraćajne nezgode, zdravstvene probleme i postepeni nestanak života sa gradskih ulica. Zbog toga savremena saobraćajna struka menja perspektivu (u Srbiji to nije slučaj). Ne polazi se više od pitanja kako da automobil prođe brže već kako da čovek stigne bezbedno. U toj promeni paradigme pešački prelaz zauzima jedno od centralnih mesta.

Prema podacima Agencije za bezbednost saobraćaja, u proseku, godišnje u Srbiji pogine 136 pešaka i biva povređeno oko 2.623!

Neki tvrde da je njegova funkcija da uspori saobraćaj, zaboravljajući pritom da je njegova stvarna uloga da omogući njegovo normalno funkcionisanje. Ne znam da li ste znali, ali je i kretanje pešaka saobraćaj.

Postoji jedna istina koju često zaboravljamo. Pešak je najranjiviji učesnik u saobraćaju. On nema karoseriju, vazdušne jastuke, kacigu i sigurnosni pojas. Njegova jedina zaštita jeste pažnja vozača i kvalitet saobraćajne infrastrukture.

Sa stanovišta saobraćaja i fizike pešački prelaz je primarna konfliktna tačka. To je mesto ukrštanja dva saobraćajna toka potpuno različitih kinetičkih energija i dinamičkih karakteristika.

Kada se vozilo kreće brzinom od 50 km/h, kinetička energija koju ono nosi je ogromna jer zavisi od kvadrata brzine. Brojna međunarodna istraživanja pokazuju da pri toj brzini šanse za........

© Danas