Postoje presude koje utvrđuju krivicu pojedinaca, ali istovremeno otvaraju mnogo teža pitanja za društva iz kojih ti pojedinci dolaze. Prvostepena presuda Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Redžepu Seljimiju i Jakupu Krasnićiju upravo je jedna od takvih.

Ona pred kosovsko društvo ponovo postavlja pitanje od kojeg se godinama teško može pobeći: može li zajednica koja svoju savremenu istoriju dominantno pamti kroz iskustvo sopstvene žrtve da prihvati da su i ljudi koji su delovali u ime njene slobode činili zločine? O ovoj presudi, međutim, ne treba govoriti samo kao o kraju jednog sudskog postupka. Ona otvara mnogo neprijatnije pitanje i ono jednostavno glasi – koliko je kosovsko društvo spremno da se suoči sa zločinima počinjenim u ime borbe za njegovu slobodu i državnost?

Godinama posmatram snažnu romantizaciju OVK i narativa o ratu u kojem kao da postoji prostor samo za jednu vrstu žrtve i jednu stranu zločina. Nesporno je da su kosovski Albanci tokom rata bili izloženi masovnim zločinima, progonima i stradanju. Ali priznanje tih činjenica ne može i ne sme da izbriše stradanje drugih – Srba, Roma, ali ni Albanaca koje je OVK smatrala političkim protivnicima, saradnicima ili „izdajnicima“.

Upravo je tu, po mom mišljenju, deo kosovskog civilnog društva pao na sopstvenom ispitu suočavanja sa prošlošću. Od drugih se sa punim pravom tražilo da priznaju zločine počinjene u njihovo ime, da odbace njihove počinioce i prestanu sa njihovom heroizacijom. Ali isti standard mnogo teže je primenjen kada je trebalo pogledati unutar sopstvene nacionalne zajednice. Suočavanje sa prošlošću koje priznaje samo „naše“ žrtve, a relativizuje ili prećutkuje „naše“ počinioce nije suočavanje sa prošlošću, već samo drugačiji oblik nacionalnog narativa.

Posebno mi je svih ovih godina bilo teško da u razgovorima sa pojedinim kolegama iz civilnog društva na Kosovu prepoznajem tu vrstu nelagode i izbegavanja kada bi se otvorilo pitanje zločina OVK. Kao da bi priznanje zločina pojedinaca ili struktura unutar OVK automatski dovelo u pitanje čitavu borbu kosovskih Albanaca ili pravo jednog društva da gradi svoju budućnost. Ne dovodi.

Državnost ne daje imunitet prošlosti, niti oslobodilačka borba ne daje imunitet zločinu, a nacionalna pripadnost žrtve ne određuje koliko njen život vredi – to se, moram priznati, na Kosovu – često stavlja po strani. Ne možemo decenijama očekivati da se „drugi“ suočavaju sa svojim zločinima, presudama i........

© Danas