O Drugoj Srbiji danas gotovo da je nemoguće govoriti bez unapred zadatih pozicija: ili kao o moralnoj svetinji koju nije dozvoljeno dirati, ili kao o večitom unutrašnjem neprijatelju za koji su navodno krive sve društvene frustracije. Obe pozicije polaze od iste, pogrešne pretpostavke – da Druga Srbija i dalje postoji kao živa politička ili intelektualna praksa. Upravo tu pretpostavku treba dovesti u pitanje. Ne da bi se poništilo ono što je devedesetih bilo hrabro i nužno, već da bi se jasno reklo: ta ideja je imala svoj istorijski trenutak i taj trenutak je završen. Sve drugo je mitologizacija prošlosti i odbijanje da se suočimo sa činjenicom da se društvo, država i svet više ne nalaze u istom istorijskom režimu.

Devedesetih godina Druga Srbija nije bila identitet, niti ideološka platforma. Bila je proces. Pobuna. Negativni konsenzus ljudi različitih teorijskih, političkih, intelektualnih i vrednosnih pozicija protiv rata, nacionalizma, rasizma i institucionalnog nasilja. Razlike između Zagorke Golubović i Latinke Perović nisu bile akademske nijanse, već sudari različitih razumevanja istorije, društva i politike. Upravo ti sukobi činili su Drugu Srbiju živom.

Ali ono što danas nosi to ime nema veze sa tim procesom.

U neposrednom kontaktu sa onima koji se danas predstavljaju kao njeni naslednici ili čuvari, vrlo brzo izbija na površinu nešto sasvim drugo: moralna samodovoljnost, zatvoren krug samopotvrđivanja i gotovo potpuno odsustvo interesa za razumevanje savremenog društva. Moralni stav se ne preispituje, prevodi u mišljenje, ne testira u sukobu sa realnošću – on se ritualno ponavlja.

Problem današnje Druge Srbije nije u tome što je „marginalizovana“ ili „potisnuta“. Problem je u tome što nema šta da kaže o svetu u kojem živimo. Ne proizvodi objašnjenja, ne nudi koncepte, ne pokušava da razume promene kapitalizma, države, medija, geopolitike ili savremenih oblika autoritarnosti. Umesto mišljenja, nudi gotove moralne sudove – o svemu. Zato ta moralnost deluje trulo i to ne zato što je vrednosno pogrešna, već zato što je intelektualno mrtva.

Devedesetih godina moralni stav je nosio cenu. Ljudi su bili izloženi društvenoj stigmatizaciji, gubitku posla, javnom linču – likvidaciji. Danas se moralnost koristi kao pozicija bez rizika, potvrda sopstvene ispravnosti unutar zatvorenog kruga istomišljenika. Otuda i licemerje koje sve više karakteriše savremeni „drugosrbijanski“ diskurs. Principi koji su nekada bili univerzalni danas se primenjuju selektivno. Nasilje se osuđuje u zavisnosti od političkog konteksta.........

© Danas