Pamtim ponešto poput slona. Onog matorog, koji čeka sudnji dan da ga onemoćalog, a odviše džangrizavog, isteraju iz krda… Ali ima u tome i izvesne prednosti. Za slonove, pa i neke ljude. Recimo, mogućnost poređenja onog što je bilo nakjuče, sa ovim danas.

Televizija pre pedesetak godina je bila društveni fenomen, bez presedana. Jugoslovenska, tada jedna jedina, ali u osam republičko-pokrajinskih studija. Svi (je) gledaju. Alternative nema.

Pojaviti se kao gost ili dati izjavu u nekoj emisiji, informativnoj posebno, bio je događaj za pamćenje. Zagarantovana instant meteorska popularnost.

Pogotovo za političare. Ne za one vrhunske. Ti su, sem kada su baš morali, uglavnom izbegavali mikrofone i kamere. Više su voleli novine. Međutim, za onaj drugi i treći funkcionerski nivo, potom za lokalce, direktore važnih preduzeća, šefove raznih ustanova, uspešne privrednike, pa popularne umetnike, univerzitetske profesore, za vrhunski sportiste… televizija je bila „mamara“. Prilika koja se ne propušta. Ko zna kada će se nanovo ukazati…

Dogovori za snimanje bi trajali danima. Uz česte molbe gostiju za striktno preciziranje teme razgovora, i ako može, i poneko pitanja. Unapred! Intervju ili izjave su obavljani najčešće u kabinetima ili radnim prostorima. Odabrana mesta – uz obavezno, ali tiho, negde sa strane, prisustvo saradnika – bila su aranžirana sa naramcima dokumenata, i........

© Danas