Postoji tajna koju psihoterapijska struka radije ne pominje naglas: između 5 i 10% odraslih klijenata u terapiji doživi klinički značajno pogoršanje. Kod dece i adolescenata ta cifra ide i do 24%. To nisu moja mišljenja, to su podaci iz istraživanja Michaela Lamberta, Bernharda Straussa, Scotta Lilienfelda. Imena koja struka, inače, poštuje. Sve dok ne kažu nešto neugodno. Onda odjednom postanu „metodološki problematični“ ili „izvučeni iz konteksta“.

Reakcija kolega na ove podatke bila je predvidljiva kao isključen mikrofon na sednici Skupštine. „To nije prava psihoterapija“, kažu. „To su bile greške, ne terapija“. Klasična logička greška: sve što naškodi retroaktivno proglasimo za neterapiju, pa onda možemo mirno tvrditi da „prava terapija nikad ne škodi“. Zgodno. Cirkularno. Nepobitno.

Ali evo problema: sve te „neprave terapije“ sprovodili su licencirani psiholozi, sa diplomama, ordinacijama, i pečatom profesionalnih udruženja. Candace Newmaker, devojčica koja je 2000. godine umrla gušenjem tokom „rebirth“ terapije, nije ubijena od šarlatana sa ulice. Ubili su je terapeuti (doduše, bez licence) koji su radili unutar sistema koji danas branimo sa strasnošću srednjovekovnih inkvizitora braneći svetost hostije.

Terapeuti ne vide kada klijent propada, ali su sigurni da vide sve ostalo

Lambert je pokazao nešto još zabrinjavajuće: terapeuti prepoznaju pogoršanje kod svojih klijenata u samo 21% slučajeva. To znači da u četiri od pet situacija, dok klijent tone, terapeut veruje da sve ide kako treba. Možda čak i da ide odlično. Možda planira studiju slučaja za sledeću konferenciju.

Nije pogubna psihoterapija, već ćutanje o........

© Danas