U okolnostima kada aktuelni srpski autoritarni režim biva ugrožen, pa mu i samo, iako već dugo tek formalno postojanje institucija predstavlja pretnju daljem opstanku, on ubrzano dobija karakteristike tiranskog. Što mu je kraj bliži to će se brutalnost prema političkim neistomišljenicima jasnije i svakodnevnije ispoljavati.

Sadašnji iznenadni, iznenađujući, bez obzira na kratkoročni ishod dugoročno dragoceni bunt studenata i građana Srbije otvorio je neke dileme, o kojima se, ne raspravlja u javnosti zbog toga što predstoje, nazovimo to – „preča posla“. Jedna od tih dilema jeste: da li je moralno opravdano boriti se protiv tiranskog režima sredstvima koja se ne mogu nazvati moralnim, iako tiranski režim ne preza da ih koristi braneći se? Može li drugačije?

Makijaveli je svoju političku filozofiju izraženu stavom „cilj opravdava sredstva“, kao preporuku, vezivao za one koji su na vlasti. Zoran Đinđić nije svoj stav „kome je do morala neka ide u crkvu“ detaljnije obrazlagao, ali budući da je to izgovorio sa pozicije vlasti i upućivao ne opoziciji, već svojim neistomišljenicima sa kojima je vlast delio, može se zaključiti da je njegov nadaleko hvaljeni energični pragmatizam zapravo makijavelizam i da je predstavljao preporuku vršiocima vlasti kako da svoju vlast jačaju. Nažalost, ta filozofija se zapatila ne samo među onima koji vlast vrše, već i u velikom delu onih koji joj se protive.

Predsednik Republike, humanoid koji neustavno vrši sve drugima pripadajuće izvršne funkcije, i korupcionaškim metodama pod punom naredbodavnom kontrolom drži zakonodavnu i sudsku vlast, u potpunosti je svoju trinaestogodišnju vladavinu zasnovao na ovoj malignoj političkoj filozofiji.

Uzgred, kralj Aleksandar je 1929. bio neuporedivo „pošteniji“, dakako u neuporedivim, drugačijim političkim okolnostima: raspustio je Skupštinu, ukinuo Vidovdanski ustav i objavio Zakon o kraljevoj vlasti i........

© Danas