U znak sećanja na kolumnistu Vremena i Danasa koji nas je napustio pre godinu ponovo objavljujemo jednu od njegovih večitih kolumni, objavljenu 2022. godine

U demokratiji je „doživotnost“ vladavine kontraindikovana, ona je s njom nespojiva, i za to postoje predobri istorijski razlozi. Čak ni za Miloševića, koji je bio sve pre nego uzoran demokrata, niko nije tražio doživotni mandat

Kada su jugoslovenske partizanske jedinice, zajedno s Crvenom armijom, oslobodile Beograd, Josip Broz Tito imao je 52 godine. Tada je, prvi put u životu, postao vlast i – više nikada to nije prestao da bude. Umro je trideset i šest godina kasnije, kao Predsednik, Vođa, Maršal i sve ostalo što vam padne na pamet.

Hemija dobrih novina

Tito je bio na čelu komunističke partije koja je sprovodila socijalističku revoluciju u njenoj tvrdokornoj varijanti zvanoj „diktatura proletarijata“; između ostalog, to je podrazumevalo raskid s „lažnom, buržoaskom demokratijom“ i njenim sumanutim principom smenjivosti vlasti. Komunisti su smatrali da je takvo nešto prevaziđeno, jer je objektivna istorijska nužnost to da oni, kada jednom zasednu na vlast, na njoj ostanu zauvek, jer jedino oni imaju tajnu formulu uspešnog kormilarenja Istorijom ka njenom konačnom ispunjenju oličenom u uspostavljanju besklasnog raja na zemlji. Dakle, nešto kao sekularizovana verzija uspostavljanja Carstva Božijeg na Zemlji, samo bez pratećih natprirodnih fenomena. Mada, nije da i to nije bilo svojevrsni sajensfikšn.

Ovo, opet, ne znači da u socijalizmu niste mogli pasti s........

© Danas