Ovaj tekst je prvi put objavljen 2019. godine

Prikriven odlukama vlasti Sovjetskog Saveza u to vreme, pravi broj smrtnih slučajeva i bolesti izazvanih nuklearnom nesrećom u Černobilju postao je jasan tek posle više decenija.

Proleće je uvek bilo najprometnije doba godine za žene koje su radile u fabrici za preradu vune u Černigovu, na severu Ukrajine.

Više od 21.000 tona vune prošlo je kroz fabriku sa farmi širom zemlje tokom godišnjeg perioda šišanja ovaca. April i maj 1986. godine nisu bili izuzetak.

Radnice su radile u smenama od 12 sati dok su ručno sortirale gomile sirovog runa pre nego što je oprana i balirana.

Ali onda su žene počele da se razboljevaju.

Neke su patile od krvarenja iz nosa, druge su se žalile na vrtoglavicu i mučninu.

Kada su vlasti pozvane da istraže, otkrile su nivoe zračenja u fabrici do 180mSv/h.

Svako ko je izložen ovim nivoima bi za manje od minuta premašio ukupnu godišnju dozu koja se danas smatra bezbednom u mnogim delovima sveta.

Osamdeset kilometara dalje nalazila se nuklearna elektrana Černobilj.

Dana 26. aprila 1986. godine, reaktor broj četiri u elektrani pretrpeo je katastrofalnu eksploziju koja je otkrila jezgro i izbacila oblake radioaktivnog materijala u okolno područje dok je požar nekontrolisano goreo.

Ali, smatralo se da je Černigov daleko izvan zone isključenja koja je brzo stvorena oko pogođene elektrane, a očitavanja na drugim mestima u gradu pokazala su relativno nizak nivo radijacije.

„Područje je bilo žuto na mapama zračenja, što znači da grad nije bio jako pogođen“, kaže Kejt Braun, istoričarka nauke na Masačusetskom tehnološkom institutu (MIT).

„Ipak, u ovoj fabrici je bilo 298 žena koje su dobile status likvidatora, što je obično bilo rezervisano za one koje su dokumentovale izloženost tokom prvih dana sanacije posle nesreće.“

Braun je otkrila priču o vunarskim radnicama iz Černigova kao deo istraživanja o uticaju katastrofe u Černobilju.

Njena odlučnost da otkrije pravu cenu katastrofe odvela ju je u mnoge delove Ukrajine, Belorusije i Rusije, kako bi intervjuisala preživele, pretraživala zvanične arhive i stare bolničke izveštaje.

Da li nuklearna energija hvata novi zalet

Radioaktivni otpad na Balkanu: Od Vinče i Krškog do Trgovske gore

Nuklearna elektrana u Srbiji: Koliko je atomska budućnost daleko

Prema zvaničnom, međunarodno priznatom broju žrtava, samo 31 čovek je umro od direktnih posledica kastastrofe u Černobilju.

Ujedinjene nacije procenjuju da se samo 50 smrtnih slučajeva može direktno pripisati katastrofi.

Godine 2005, predviđeno je da bi dodatnih 4.000 ljudi na kraju moglo umreti kao posledica izloženosti zračenju.

Međutim, istraživanje Braun sugeriše da je senka Černobilja mnogo veća nego što se mislilo.

„Kada sam posetila fabriku vune u Černigovu, upoznala sam neke od žena koje su tada radile“, kaže ona.

„Tamo je još uvek bilo samo 10 tih žena. Rekle su mi da su skupljale bale vune i sortirale ih na stolovima.

„U maju 1986, fabrika je dobijala vunu sa očitavanjima zračenja do 30 Sv/h. Bale vune koje su žene nosile bile su kao grljenje rendgen aparata dok je bio stalno uključen.“

Hiljade životinja je poklano u oblasti oko Černobilja tokom evakuacije.

Braun veruje da je vuna nekih od ovih životinja izgleda pronašla put do fabrike u Černigovu zajedno sa drugom kontaminiranom vunom sa farmi obavijenih oblacima radioaktivnog materijala u severnoj Ukrajini.

Kada je Braun razgovarala sa 10 „likvidatora“ u fabrici vune, njihove priče su dale sumornu sliku onoga što se, izgleda, dešavalo širom regiona, dok su ljudi koji nisu imali nikakve veze sa sanacijom katastrofe bili izloženi radioaktivnom materijalu.

„Pokazivali su na različite delove tela koji su ostarili više od drugih i sa kojima su imali zdravstvenih problema“, kaže Braun.

„Znali su sve o tome koji su se radioaktivni izotopi naselili u njihovim organima.“

Preostalih 288 žena, rečeno joj je, ili su umrle ili su primale penzije zbog lošeg zdravlja.

U nedeljama i mesecima posle katastrofe u Černobilju, stotine hiljada vatrogasaca,........

© Danas