Vlast voli da govori o izgradnji.

Grade se putevi, stadioni, bolnice, kampusi. Grade se kule, pruge i sajamski kompleksi. A kada govore o nauci, onda se grade laboratorije, kampusi i „ekosistemi“ sa stotinama laboratorija i hiljadama istraživača.

Sve je veliko. Sve je istorijsko. Sve je velelepno.

I sve se može fotografisati.

Ali postoji jedan mali problem.

Nauka su mozgovi koje jedna zemlja obrazuje, privuče, zadrži i omogući im da decenijama rade ono što najbolje znaju. A upravo u izgradnju mozgova ova vlast ulaže mnogo manje pažnje nego u izgradnju zgrada.

BIO4 je odlična ideja. Srbiji trebaju savremene laboratorije, biotehnologija, saradnja sa svetskim kompanijama, privatni kapital i moderna istraživačka infrastruktura. Ali laboratorija je prostor. Ona sama po sebi ne proizvodi nauku.

Možete napraviti najskuplju laboratoriju na Balkanu. Ako u njoj nema čoveka koji zna šta da radi, imate skupu prostoriju.

BIO4 je odličan primer.

Kada je projekat najavljivan, slušali smo o 300 laboratorija, hiljadama istraživača i studenata, svetskim kompanijama, biotehnologiji, ogromnoj investiciji i Srbiji koja će postati regionalni centar nauke. Sve je bilo veliko, istorijsko i velelepno. Rok je bio kraj 2026. godine.

Danas slušamo o tome da će korisnici objekte zauzimati tokom 2027. i 2028.

Šta je BIO4, kampus vredan stotine miliona evra, koji se gradi u Beogradu?

Šta je BIO4, kampus vredan stotine miliona evra, koji se gradi u Beogradu?

Nije problem u tome što veliki projekat kasni. Veliki projekti kasne. Problem je u političkoj potrebi da se budućnost prvo predstavi kao završena stvar, a da se tek kasnije objašnjava koliko je teško tu budućnost zaista napraviti.

Jer nauka nije građevinski projekat.

Zgrada može da se nacrta za nekoliko dana. Naučna institucija se gradi decenijama.

Za to vreme promeniće se ministri, direktori instituta, rektori, dekani i čitave generacije istraživača. Promeniće se politički prioriteti, izvori finansiranja i ljudi koji su od početka učestvovali u projektu. Zato je kod ovakvih stvari najvažnija upravo ona stvar koju ova vlast najmanje pokazuje: institucionalni kontinuitet.

I tu dolazimo do Torlaka.

O Torlaku sam govorio još pre deset godina. Tada nije postojao BIO4, nije postojao veliki kampus koji će jednog dana postati centar biotehnologije. Postojao je Torlak, sa svojim ljudima, znanjem, proizvodnim kapacitetima i decenijama stvaranog iskustva.

Još 2016. godine upozoravao sam da Srbija više nije u stanju da obezbedi ni dovoljne količine domaće vakcine protiv tetanusa. Godinu dana kasnije govorili smo o sunovratu Instituta i pozivali se, između ostalog, na nalaze Državne revizorske institucije.

To nije bila politička rasprava o tome ko ima lepšu viziju budućnosti. To je bilo pitanje šta se događa sa institucijom koju već imamo.

Deset godina kasnije je država govorila o „vakcinalnoj suverenosti“.

I to je dobro.........

© Danas