Nedavno je preminuo jedan od najvećih filozofa i sociologa druge polovine 20. veka, Jirgen Habermas. Izvorno je pripadao kritičkoj teoriji, radio na najuglednijim nemačkim univerzitetima i institutima (Hajdelberg, Frankfurt, Maks Plank), objavio preko 50 knjiga, i bio je vatreni (koliko i argumentovani) branilac ljudskog razuma, demokratskog poretka i ujedinjene Evrope.

Ukratko, jedan je od najcitiranijih autora iz društvenih nauka svih vremena, smatra se za jednog od najuticajnijih filozofa današnjice, a još 2005. je dobio Holbergovu nagradu (svojevrsnog „Nobela“ za društvene nauke). Boravio je i u SFR Jugoslaviji na skupovima ovdašnjih velikana misli o društvu, Zoran Đinđić mu je upadao na časove, a oglašavao se i o bombardovanju 1999. godine.

Sve smo to čitali u razboritim vestima i analizama koje su, povodom njegove smrti, objavljivane čak i u našoj napaćenoj Republici. Uredno je u ispitnim pitanjima iz Savremenih socioloških teorija kod ovog profesora i kolumniste. Ali šta je nama Habermas danas? Možemo li nešto, i šta, da naučimo od tog velikana društvene teorije teške kategorije?

Pojednostavljeno ili „za početnike“, verovatno najveća Habermasova ideja glasi: demokratski poredak je moguć jedino putem racionalne javne diskusije. Bez javnosti nema demokratije. U jednom širem smislu, osnovno pitanje celokupne društvene teorije je sledeće – kakvo je društvo uopšte moguće? Habermas odgovara: društvo je moguće kao zajednica koja komunicira. Na primer, zamislimo porodicu kako za ručkom sedi oko trpezarijskog stola. Pa jedna osoba (npr. otac) kaže nešto o vlasti, a druga (npr. ćerka studentkinja) se ne slaže.

U roku od nekoliko minuta, niko više ne sluša nikoga, i svi samo čekaju na svoj red da viču, zar ne? Deda mrmlja o svetskoj zaveri dok televizor u uglu, uredno uključen na prorežimski kanal, pruža samo dodatnu municiju onoj ćacijevskoj strani koja drži daljinski upravljač. Do kolača i popodnevne dremke ništa nije razrešeno, i svi se osećaju pomalo lošije zbog stanja u državi i društvu.

Habermas je čitav svoj život i karijeru posvetio ovom problemu, i predlagao je kako da izađemo iz njega. Uzgred, verovatno nije svejedno ni što se Habermas rodio sa rascepom usne i nepca („zečja usna“) kojeg je više puta operisan u detinjstvu, i zbog čega je imao poteškoća upravo u – komunikaciji. I otuda je........

© Danas