Bivši predsednik Srbije ne zna kako da se nosi sa istinom koja ga je snašla.

Ne može da podnese činjenicu da će u istoriji ostati zabeležen kao lider koga su građani počistili mirnim protestima i fascinantnom taktikom, koju će on nazivati „obojenom revolucijom“.

Za njega će to uvek biti revolucija koja je došla spolja. Malo zbog sopstvenog ega, a malo i zato da bi se opravdao pred višim instancama, čiji je modus operandi da borbu za demokratiju brendiraju kao obojenu revoluciju. NJegov ego ne može da istrpi činjenicu da će se, kada se račun podvuče, pokazati da je bio političar koji je od države napravio kriminalnu tvorevinu i koga se narod svih ovih godina plašio. Mislio je da ga nacija voli, a zapravo je drhtala pred njegovom pojavom. Dok nije prestala da drhti.

Od samog početka nije verovao u fundamentalna načela vladavine prava, procedure, zakone i demokratiju. Verovao je u ličnu moć, strah, ucenu i poslušnost; u institucije koje ne služe nikome osim vlasti. Bio je ubeđen u koncept države kao gospodara kojem pojedinac služi. A država je bio – on.

Mislio je da je analizirao sve razloge Miloševićevog pada i da je zatvorio sve potencijalne rupe u sistemu kroz koje bi mogao da bude svrgnut. Sve je zapušio, samo je rupu mladosti zaboravio da zapuši. Sve je zapušio, samo nije prepoznao da mladost, koju je smatrao politički nedovoljno relevantnom, može da postane samostalna i organizovana politička snaga.

Mislio je da je analizirao sve razloge Tadićevog pada i da je zatvorio sve potencijalne rupe u sistemu zbog kojih je Tadić izgubio vlast. Zatvorio je sve medijske rupe........

© Danas