Skoro svuda u svetu atletika je „kraljica sporta“ i prema njoj se odnose kako ona to i zaslužuje – maze je i paze je. U Srbiji je fudbal, nezasluženo i ničim logički objašnjivo, kralj obožavan od svih, njemu se svi klanjaju i sve (pare) njemu se daju.

Koliko pamtim, jesam mator ali ne i baš (toliko) senilan, poslednju radost koju su nam pružili naši fudbaleri bila je još početkom poslednje decenije prošlog veka – davne 1991. godine Crvena zvezda je bila pobednik Lige šampiona i Super kupa Evrope. Od tada – ništa. Ove godine su i kiparski klubovi (Pafos i AEK) bili nepremostiva prepreka Zvezdi i Parizanu u kvalifikacijama za Ligu šampiona odnosno Ligu Evrope. O „uspesima“ reprezentacije i da ne pričam.

Srbija, kao i bivša Jugoslavija, nikada nije bila velesila u atletici, ali… Imali smo Veru Nikolić, svetsku rekorderku na 800 metara, Nenada Stekića, evropskog rekordera u skoku u dalj (8,45 metara), Dragutina Topića, evropskog prvaka u skoku u vis (Split 1990), njegov državni rekord 238 cm nije ni do danas oboren, a i dalje je među dvadesetak........

© Danas