Bilo je potpuno očekivano.

Priroda srpskog režima je takva da dopušta poštovanje samo prema sebi. Na(r)cizam i patološka kontrola svih konkurentskih izvora moralne moći u društvu su mu u srži. Ništa mu nije sveto ako tom drugom oni sami nisu sveti. Nema moralnih obzira, poštovanja za postignuća, čak ni bazične pristojnosti. Sve će oblatiti ako se ne slaže sa njima. To je još jedno od tumačenja Basarine izjave da je srpski sistem mešavina „tamjana i govana“. Visokoparna, naduvana, patetična, kvazireligiozna retorika, banditizam i prostakluk u ponašanju…

Poslednje ogledalo te režimske psihe(patologije) je Novak Đoković. Ponavljam, bilo je potpuno očekivano. Dok je bio poster boy za sverpsku dominaciju tela i intelekta i „dobar dečko“ u političkom smislu, – o bogatstvu, tom vlažnom snu svih mufljuza i sponzoruša, da i ne govorimo – „Nole“ je bio kađen tamjanom, uzdizan u nebesa, hvalospevan kao telesna inkarnacija „naše“ genetske superiornosti i kao pravedna osveta „za sve što nam rade“. Kako to već biva u njihovom rasnoslojnom univerzumu, sekirica Novakovog nosa (identična nosu moga dede Borivoja, iz Počekovine) eksplodirala je u univerzalni simbol „srpskog sveta“ i, posredno, magijskim razmišljanjem, i u postignuće režima…

Sve dok Novak nije podržao studente. Iako je za to trebalo nešto vremena: priroda globalnih superzvezda, sa pojedinačnim izuzecima, jeste da su eksteritorijalni i agnostični po pitanjima dnevne egzistencije, uključujući politiku. Oni jašu metasferama života na planeti, iznad toksičnih isparenja dnevnih dešavanja. Oni su „veći“ od svega toga.

Snaga studentskog i narodnog protesta kod nas je, međutim, postala takva da je i Novaku bilo nemoguće da je ignoriše. Masovnost i intezitet protesta su na kraju dovele do „ili/ili“ situacije: neutralnost (neizjašnjavanje) je bilo nemoguće braniti, sem kukavičlukom ili skrivenim interesima; neutralnost se sada smatra podrškom režimu. Kako to kažu u Guglu, „Ako nisi deo rešenja, onda si deo problema“.

Pošto je Novak u svakom smislu svoj čovek, ni na koji način – ni statusno ni materijalno – zavistan od režima, cunami protesta mu nije ostavljao mnogo izbora. I tu je pukla tikva režimske ljubaznosti i poštovanja koje je, ionako, velikim delom bilo instrumentalizovano za propagandne svrhe. Novak je od sistema oduvek više bio tolerisan i zloupotrebljavan nego poštovan. Jer, Đoković je antiteza režimskom – čak i našem širem – umu i senzibilitetu, suštini njihovog bivstvovanja: postignuće kroz fanatičan rad i posvećenost, sklonost dubokom razmišljanju baziranom na evidenciji, strateško planiranje i jasna planetarna duhovnost. Da nije uspešan i bogat, bio bi samo „štreber“ ili „frik“…

Srpski režim nema moralnih okvira, nema stida i blama, samo golog političkog, finansijskog i........

© BUKA Magazin