Danas sam, povodom 25. godišnjice Instituta za dijalog o politici, prisustvovao konferenciji održanoj na njujorškom Univerzitetu Kolumbija (koji i dalje izgleda pomalo kao tvrđava zbog studentskih protesta koji su se tamo odigrali pre oko godinu i po dana).

Panel na kome sam učestvovao trebalo je da bude o demokratiji i nejednakosti. Nekako sam prevideo da će naglasak biti na demokratiji i uglavnom sam govorio o nejednakosti. Ostali učesnici panela bili su Vini Bjanjima iz Ujedinjenih nacija (ranije radila u nevladinoj organizaciji Oksfam), Ravi Kanbur, profesor ekonomije na Kornelu, i Binajfer Navrodži, direktorka Fondacije „Otvoreno društvo“. Diskusiju je moderirao Piter Gudmen iz Njujork tajmsa.

Poseban naglasak, naročito od strane Vini i gospođe Navrodži, bio je na demokratiji. Kao što je uobičajeno, u opticaju su bile sve one lepe reči: participacija, delovanje, transparentnost, pravda, borba protiv korupcije, niska nejednakost i tako dalje. Ali pitanje je da li su te reči, primenjene na današnje demokratije, i dalje relevantne i imaju li više ikakvo značenje?

Napraviću kratak istorijski osvrt. Najsažetiju definiciju demokratije dao je Jozef Šumpeter 1942. godine u knjizi Kapitalizam, socijalizam i demokratija: demokratija je borba političkih partija za najveći broj glasova, a time i za pravo da vladaju.

Uz ovu, veoma usku definiciju demokratije, moramo podsetiti da su autoritarni režimi iz 1930-ih došli na vlast upravo poštujući demokratsku proceduru. NSDAP je dvaput na parlamentarnim izborima u Nemačkoj 1932. godine, u julu i novembru, osvojio najveći broj glasova, ali nije formirao vladu upravo zato što se verovalo da će, kada jednom dođe na vlast, vladati diktatorski.

Na kraju su krupni industrijalci i zemljoposednici ipak odlučili da pokušaju da nekako kontrolišu Hitlera, pa mu je Hindenburg dao mandat da formira vladu (vidi o tome knjigu Henrija Tarnera Hitlerovih trideset dana do vlasti). Učinili su to jer se zemljom više nije moglo upravljati, ne samo u parlamentu već i na ulicama.

Slični autokratski i diktatorski režimi vladali su gotovo čitavom Evropom 1930-ih: Metaksas u Grčkoj, kralj Aleksandar u Jugoslaviji, maršal Pilsudski i pukovnik Bek u Poljskoj, admiral Horti u Mađarskoj, Šušnig u Austriji, Musolini u Italiji, Smetona u Litvaniji, general Franko u Španiji, Salazar u Portugalu. Mark Mazover je taj period odlično opisao u knjizi Mračni kontinent. „Mrak“ iz naslova se, naravno, odnosi na Evropu 1920-ih i 1930-ih.

Ono što primećujemo jeste da su svi ti lideri bili popularni, neki veoma popularni, a mnogi su na vlast došli demokratskim ili poludemokratskim putem. Jan Keršou u svojoj dvotomnoj........

© Нови Стандард