U simboličkoj ravni, marokanski fudbal deluje kao put koji je obišao svet da bi se vratio sebi. Ne u smislu zatvorenog kruga, već pre kao spirala posle koje ništa ne može da bude isto.

Ako krenemo od Ibn Batute, verovatno najpoznatijeg putnika srednjeg veka, njegova odiseja iz rodnog Tangera je proširila percepciju odnosno rastegla pojmove islamskog sveta.  Ovaj pravnik je krenuo na hadžiluk u Meku, ali su hodočasničke putešestvije potrajale bezmalo trideset godine. „Rihla“, ili što će reći  "Putovanje"  nije samo zapis ruta i događaja, već pokušaj da se stvari razumeju kroz različitost ljudi i običaja. Batuta ne otkriva svet u modernom smislu, on ga povezuje kroz distinkcije islamskog sveta. Kasnije su beleške ovog vagabunda determinisale marokanski pogled, da, svet je podeljen, ali otvoren za razmenu.

Maroko, posmatran kroz tu optiku, nikada nije bio zatvorena celina. Amaziško nasleđe, islam, andaluzijski trag, kolonijalna iskustva i savremene migracije su iscrtale savremeni identitet naroda. Društvo nije definisano poreklom, već kretanjem. Ako govorimo o fudbalu, Maroko pripada svakome i nikome.

Zbog toga je greška svesti marokanski nacionalni tim na dijasporu. Jer, ona jeste vidljiva, ispupčenje na površini stvari, ali nije suština. Druga i treća generacija Marokanaca rođena u sivim evropskim predgrađima se pre može objasniti kao posledica, nikako uzrok. Ovde priča lako može da sklizne u banalnost tipa, "dođi jer ćeš pre igrati za nas nego za zemlju u kojoj si se rodio".

U stvari, na početku svega beše majka.

Porodica je za muslimanske........

© Sportske