Problem sa Egiptom je što ima toliko identiteta da teško može da pronađe mesto za fudbal. Neko bi primetio da 5000 godina istorije na leđima, nedoumice oko toga kome pripada (i postoji li uopšte dominantno nasleđe kao svojevrsni znak kraj puta) predstavljaju veliki teret.

Previše je vremena prošlo u traženju najmanjeg zajedničkog činioca oko koga bi se okupila većina. Herodotova primedba da je Egipat dar Nila transponovana u fudbal bi trebalo da znači da postoji centar u kome se, ili uz koga se, sve odigrava. 

Savremenom fudbalskom Egiptu je uvek izmicalo šta je žila kucavica u strukturi nacionalnog tima, nešto što determiniše organizaciju i rezultat..

Samo, ako vučete na leđima, faraonsku, mediteransku, grčku, arapsku i afričku zaostavštinu zar vam se ne čini da je nemoguće odrediti tačku oslonca, da ćete se zauvek teturati?

Ili je to dilema prošlosti? 

Možda je moguće ravnotežu u doba sadašnje naći u Muhamedu Salahu. Jer, on je jedna vrsta globalne poruke Egipta. Ne u smislu "vratili smo se", već "imamo šta da vam ponudimo, osim neinventivne stabilnosti, kontinuiteta u jadu i održavanja mira kroz preteće mahanje oružjem ka sopstvenim građanima".

Prvi put posle Nasera se pojavio neko zbog koga će Egipat izaći na ulice, neko ko simbolizuje i sirotinju uz Nil i kosmopolitska svetla nekadašnjeg Kaira i predstavlja inspiraciju za braću po veru ili geografiji.

Kada je Naser probao da projektuje pan-arapski svet sa Egiptom na čelu kolone, vojni, i pre svega, psihološki poraz u šestodnevnom ratu sa Jevrejima je razbio egipatske zablude. Kasnije........

© Sportske