Pre dvadesetak godina, početkom dvehiljaditih, iranska autorka Marđan Satrapi objavila je (u nekoliko delova) „Persepolis“ – autobiografski grafički roman (strip), vrstu grafičkog memoara, u kome na krajnje ličan, lirski ali političko-ideološki moćan način prikazuje – slikom i rečju – svoje odrastanje u Iranu tokom i nakon tzv. Islamske revolucije 1979. godine (strip je inače adaptiran u animirani film 2007. i dobio je brojne nagrade i pohvale kod kritike i publike). Sa glavnom protagonistkinjom priče – Marđan – upoznajemo se kada je ovoj 9-10 godina, pa sva zbivanja iz šireg, burnog, dinamičnog, opasnog, nasilnog, društveno-istorijskog konteksta dobijamo – kroz dečju perspektivu – dodatno prelomljena kroz Marđaninu ličnu i porodičnu pripovest: i pad šaha, i dolazak islamskog režima pod vođstvom ajatolaha Homeinija, i potonji višegodišnji rat između Irana i Iraka, i naravno – mukotrpan svakodnevni život običnih ljudi…

S vremenom, kako Marđan odrasta, ona postaje sve svesnija kriminalne i zločinačke prirode režima u Iranu: i nepravde, i korupcije, i bezočnog nasilja, i sve goreg položaja žena, koje su potpuno obespravljene i kojima se nameće nošenje vela (pod pretnjom surovih kazni), hapšenja, mučenja, nestanaka komšija, rođaka, prijatelja… Sve to je prikazano slikom jednostavno, crno-belim, gotovo dečjim crtežom, a rečima minimalistički, stripovski, uz vrhunsku ironiju i humor, često korišten da se ublaži predočena teška situacija, što možda još više potcrtava svu potresnost i tragediju događanja u Iranu 80-ih godina prošlog veka, dok dečja vizura čini političke događaje još potentnijim i upečatljivijim. Konačno, Marđanini roditelji u jednom trenutku shvataju da autoritarni režim, koji postaje sve represivniji i brutalniji, može biti fatalan po Marđan zbog njene slobodoumnosti, borbenosti, nepristajanja na tlačenje i submisivnost. Šalju je na Zapad (Beč), gde se otvara novo poglavlje njene lične povesti s novim, drugačijim – a zapravo veoma sličnim – problemima: nepoverenja, diskriminatornog ponašanja, stigmatizacije… Marđan tako postaje savremeni politički migrant: odlazi ne zato što želi, već zato što mora, odlazi strahujući za sopstveni život od nasilnog, totalitarnog režima, plaća ogromnu cenu gubitka sopstvenog doma i države samo zato što nije htela da se povinuje zakonu besprizorne sile, slepe mržnje i ideološke ostrašćenosti.

Pre nekoliko dana Mila Pajić, kojoj sam imao zadovoljstvo da predajem na studijama Žurnalistike u Novom Sadu, dala je intervju u kome je govorila o svom životu u izgnanstvu. Mila je, zajedno sa još jedanaestoro svojih koleginica i kolega, saborkinja i saboraca – da podsetim – u paramedijskom ili ćacimedijskom udruženom zločinačkom poduhvatu nekoliko TV stanica i opskurnih (Basarinim rečima) „odštampotina“ (potpuno pogrešno nazivanih novinama), prošla kroz sadističku, primitivnu i sirovu (jer oni ne umeju drugačije) kampanju difamacije, klevetanja, omalovažavanja (zasnovanog na amaterski montiranom audio-zapisu njihovog bespravno snimanog razgovora u prostorijama PSG-a u Novom Sadu) da bi........

© Peščanik