Donald Tramp želi kraj rata u Ukrajini. Volodimir Zelenski želi kraj rata u Ukrajini. Kraj rata žele i mnogi drugi predsednici i premijeri. Vladimir Putin nije jedan od njih. Rat u Ukrajini je postao političko, psihološko i ekonomsko središte Putinovog režima.

Svaki pokušaj pregovora o miru osuđen je na propast zbog ovog fundamentalnog raskoraka. Zato i nije bilo značajnih mirovnih pregovora za tri i po godine od početka ruske invazije na Ukrajinu. Ali Tramp je ubeđen da ima rešenje. Kaže da će upotrebiti svoje pregovaračke veštine i pojačavati ekonomski pritisak na Rusiju sve dok Putin ne bude bio prinuđen da obustavi borbe.

Između pompeznih objava na društvenim mrežama, pomeranja rokova, iznenadnih najava – jednog dana zvaničnik Bele kuće kaže da će se Tramp sastati sa Putinom tek pošto se Putin sastane sa Zelenskim, drugog dana Tramp odustaje od tog zahteva – lako je prevideti činjenicu da Trampova politika prema Rusiji u velikoj meri koristi istu neuspešnu strategiju Bajdenove administracije, prve Trampove administracije i Obamine administracije pre toga. Duže od decenije, Sjedinjene Države na rusku agresiju odgovaraju pretnjama i postepenim uvođenjem ekonomskih sankcija. To što su neke od Trampovih sankcija sada u obliku carina, ne menja prirodu strategije.

Konvencionalna teorija u prilog sankcijama glasi da će ekonomski pritisak destabilizovati režim, što bi trebalo da primora njegovog lidera na promenu kursa. Po jednom scenariju, problemi kao što su nezaposlenost, inflacija i nestašice dovode do opšteg nezadovoljstva stanovništva, ponekad i nemira. Po drugom, ekonomsko nazadovanje i zabrana pristupa stranim tržištima frustrira elite, koje onda organizuju dvorski prevrat ili bar primoraju vođu na promenu politike.

Problem je u tome što je ova teorija pogrešna. Kada su sankcije delotvorne, to obično znači osiromašenje građana. Elite ostaju bogate, dok se jaz između bogatih i siromašnih samo produbljuje. Umesto da podstaknu otpor ljudi prema režimu i elitama, društvo se ujedinjuje protiv zemlje koja je uvela sankcije. Taj neprijatelj je daleko i lako postaje apstraktan, dok elite u zemlji pod sankcijama kontrolišu medije i tumačenje sukoba. Elite takođe kontrolišu poslove i tokove robe, pa je mnogo skuplje mrzeti domaće elite nego udaljenog neprijatelja. Kada pređu određenu granicu, ekonomske teškoće usloviće odustajanje građana od svakog razmišljanja o politici, jer su fokusirani na puko preživljavanje.

Scenario dvorskog puča demantovala........

© Peščanik