Ako pitate poslodavce u Srbiji, svakako će vam reći da su radnici previše zaštićeni. Da ne možete otpustiti radnika bez duge, komplikovane procedure koja zahteva puno strpljenja, vremena i naravno novca. Da sud (nepravedno!) staje na stranu nezakonito otpuštenih radnika i vraća ih na posao, uz masivnu naknadu štete koju poslodavac mora (ali obično vešto izbegava) da isplati.

Činjenica je međutim da je u Srbiji veoma lako otpustiti radnika. Zapravo, toliko lako da Srbija krši niz međunarodnih standarda u pogledu sigurnosti zaposlenja. Otkaz je tako lako dati da se ta činjenica u neposrednoj prošlosti često koristila kao ucenjivački potencijal da bi se radnik primorao da se povinuje (nezakonitim) uslovima rada. „Ako ti nećeš da radiš, ima ko hoće“ je deviza koja je godinama bila popularna među „gazdama“. Na nesreću, takva politika poslodavaca, svesrdno podržana od strane države i normativno i politički, dovela je do toga da su radnici odlučili da nastave da rade tamo gde će se poštovati najosnovniji principi i standardi dostojanstvenog rada – u inostranstvu. Pa je sada malo teže reći „ako ti nećeš, ima ko hoće“, jer u mnogim slučajevima nije ostao niko ko hoće. Ali su ostala groteskna zakonska rešenja, suprotna međunarodnim obavezama Srbije, da svedoče kako je Srbija postala zemlja azijske i afričke radne snage. Iako se o ovome pisalo dosta nije loše podsetiti se nekih od njih, jer informacije sa terena govore o tome da se i dalje zloupotrebljavaju kao i ranije, pre svega kao vid pritiska na radnike koji se (s pravom) bune ne nezakonite uslove rada.

Najpre, povrede radne obaveze ili radne discipline nisu gradirane. Ovo je direktna posledica neverovatnog rešenja da se ignoriše normiranje disciplinske odgovornosti radnika. U normalnim državama, ako radnik učini neku povredu koja je lakše prirode sprovodi se disciplinski postupak i izriče disciplinska sankcija. Ona može biti ozbiljna (udaljenje sa rada bez naknade zarade, obaveza naknade načinjene štete, umanjenje osnovne zarade, obaveza dodatnog usavršavanja, pojačan nadzor nad radom i rezultatima rada, i slično) ali nikada se ne može izreći otkaz ugovora o radu; ovo posebno važi za neko banalno kršenje radne discipline ili radne obaveze. Zato se kršenja radne discipline (i radne obaveze) dele na dve grupe. U prvoj su ona koja se mogu smatrati manje ozbiljnim i za koja se po pravilu izriče lakša disciplinska sankcija. Druga grupa kršenja je ozbiljnija, kada je postupanjem radnika poslodavcu naneta veća šteta, ozbiljno narušen ugled, kada je postupanjem radnika izvršeno neko krivično delo za koje je sankcionisan u krivičnom postupku, i slično. Tada su disciplinske sankcije oštrije, a kao krajnja mera može se, nakon utvrđivanja disciplinske odgovornosti, otkazati ugovor o........

© Peščanik