Centar za politike emancipacije objavio je analizu o radnicima u automobilskoj industriji. Ta analiza zaslužuje da joj se posveti pažnja. Jer automobilska industrija u Srbiji svela se na – motanje kablova. Bar dok ne krene Stelantis u Kragujevcu, a i tada će motači kablova ostati dominantni. To su nam mogućnosti sa aktuelnom ekonomskom politikom.

Šta donosi ova analiza i zašto je neobično važna? Setimo se da nismo znali mnogo o industriji obuće i odeće, osim pojedinačnih horor epizoda koje su dospevale do medija, dok isti ljudi nisu rastavili na sastavne delove mašineriju radne eksploatacije (setite se samo poražavajućeg izveštaja o GEOX-u). Zato je važno raditi tu vrstu preseka – da vidimo na čemu smo, da li se nešto razvija u dobrom pravcu i zašto se sve ostalo razvija u lošim pravcima, ili se ne razvija uopšte. Razumeti probleme radnika znači moći reagovati adekvatnije i usmerenije u vezi sa njihovim položajem. Ako ne reagujemo – desi nam se (po ko zna koji put) Jura, gde radnici (motači kablova) u vreme pisanja ovog teksta štrajkuju jer im je dosta svega onoga što se identifikuje upravo u istraživanju koje je CPE objavio.

Zato su rezultati ovog istraživanja zanimljivi i vredni. Sastoje se od analize odgovora ispitanika iz deset fabrika koje proizvode delove za velike proizvođače automobila. Evo nekih rezultata.

Najpre, obuka za rad. To je izuzetno važan segment, jer je neobučen radnik opasan ne samo po sebe, već i po druge radnike, imovinu poslodavca, pa i po ukupan kvalitet proizvoda i efikasnost procesa rada. Budući da su u automobilskoj industriji uglavnom zastupljeni manuelni jednostavni poslovi, izgleda da obuka nije prioritet poslodavcima. Bar se tako nazire iz odgovora radnika. Formalno, svi radnici prolaze obuku. Obuka u proseku traje 15 dana, ali je bilo odgovora da je trajala samo jedan dan. Reklo bi se da je sistem obučavanja ustanovljen i da kako-tako funkcioniše, ali je sumnjivo kakvi su njegovi rezultati i da li su radnici pravilno obučeni, kao i kolika se pažnja posvećuje elementima obuke koji su usmereni na produktivnost, a koliko pažnje ide na detalje koji se odnose na zaštitu na radu. Posebno zabrinjava činjenica što postoje izjave poput: „[Obuka, prim. aut.] ume da bude i manje od dve nedelje, zavisi od potrebe proizvodnje, koliko je hitno da se puste radnici iz školskog centra.“ Obuka ne može da zavisi od potreba proizvodnje, obuka je obuka i mora se proći u celini kako bi radnik bio u potpunosti obučen. Svako skraćenje obuke zbog toga što proizvodnja diktira da se radnik što pre uključi u proces rada znači ugrožavanje bezbednosti tog radnika, potencijalno i drugih radnika oko njega. To, izgleda, niko ne kontroliše.

Glavne zamerke radnika odnosile su se na međuljudske odnose, tačnije na odnos srednjeg menadžmenta prema njima. Nalazi pokazuju da se radnici osećaju: nevrednovano, nebitno, nevidljivo i neprepoznato. Ruku podruku sa time ide i loša organizacija rada. Pa tako imamo izjave poput: „Nema organizacije. Tu sam tri godine, mi i dalje kada dođemo na posao ne znamo šta treba da radimo. Počnemo jedno, pa nam šefovi dođu i kažu treba nešto drugo, onda dođe nova instalacija, čekamo sat vremena, i u startu kasnimo.“ Da bi prikrili svoju nesposobnost da organizuju proces rada, šefovi upotrebljavaju autoritet sile (jer autoritet stručnosti nemaju, niti ga mogu uspostaviti), a normu određuju kroz princip maksimalne eksploatacije. To naravno nema nikakve logike. Ako se svašta radi da bi se smanjili troškovi radne snage, zašto se onda rasipa novac na lošu organizaciju? Neorganizovan radnik je neproduktivan radnik, i nikakvo vređanje i izrabljivanje tu neće pomoći da se stvari promene. Naročito kada šefovi ne slušaju one koji (očigledno) o proizvodnji znaju mnogo više od njih: „Ja sam čak imala i par predloga koji bi nama olakšali rad i smanjili broj grešaka, ali to........

© Peščanik