Okrenut vazda javnom interesu posve sam potisnuo ono što lično mene tišti i što me bezmalo svakog dana živcira, pa bih se, možda, uoči najluđe noći, kad se praznično nastroenie oseća uprkos životu ovakvom kakav je u našem govornom području, usudio da poverim sestrama i braći u Hristu šta mene kao psihički neupadljivog pojedinca (to mi je barem pisalo u vojnom kartonu 1979.) svakog bogovetnog dana izbaci iz kak se veli takta.

1. Reklama koja je u svojoj srži obmanjivačka, a na kojoj je glumac Ivan Bosiljčić. Kad god mi nije dobro spomenem se klinike koju umetnik na pregolemim bilbordima blagozastupa: podvrgao bih se intervenci samo ako bi u hirurškoj sali makar kao supervizor bio taj nasmejani, staloženi čikadoktor, i ako bi se pism. obavezao da će mojim pravnim naslednicima dati polovinu honorara koji je od klinike dobio za reklamu, u slučaju da stvari pođu po zlu tj. ako se ja ne probudim. Još je i maskiran u doktora, a nije ni doktor, ni pacijent koji je iz čiste zahvalnosti što su mu spasli život rešio da pomogne i klinici i drugim bolesnicima. U toj reklami, koja je natkrilila našu sumračnu prestonicu nema dovoljno istine (osim istine da je g. Bosiljčić glumio doktora u seriji koju naravno da nisam gledao i za koju ne bih ni naknadno saznao da nije reklame); kosmodisk reklamiraju stariji ljudi koji i bez prethodne marketinške i glumačke obuke znaju šta treba da kažu: šta sve nisu mogli, a sada, evo, čuče, kleče, presamićuju se, i uvek ide neki materijalni dokaz: „Da nije kosmodiska, ne bi bilo ni ove baštice, ni ovog rasada…“........

© Peščanik