Čim sam čuo da je Uroš Predić iz Orlovata, upitao sam babu da li ga je poznavala, jer je i sama iz Orlovata, jedinog sela sa dve železničke stanice, od kojih se jedna zove i sad Orlovat-Stajalište, sa čijeg se perona vidi groblje, gde je sahranjen i Uroš Predić, i mnoštvo običnih Orlovaćana, uključujući moje pretke koje nisam video ni uživo ni na slici, avaj, nije baba poznavala slikara, pa da, Uroš Predić je mnogo stariji: ni Orlovaćane ovekovečene na slici „Vesela braća, žalosna im majka“ Tinka nije verovatno nikad videla, kako voze toluzinu ili kako vuku stajsko đubre, iako joj je neko od njih možda i dalji rod, možda mi je taj rascep između žitelja istog sela pomogao da kažem tadašnjem sebi: „Uroš je Uroš, a ti si ti: čak i da nam je rod, bio mi prandeda ili neki čukundeda-uja, i pitanje je bi li došao da me vidi za tih pola godine koliko smo bili savremenici. Mora biti, doduše, da je prošao pored kuće Mitinih, ispred su dva reda dudova, ali teško da je u centru obratio pažnju na devojčicu sa kurjucima: baba je završila dva razreda osmoljetke, ali kako to da znam kakvu je frizuru imala, znam jer se iz školskih dana najjasnije sećala kako bi ju rođeni brat (Milan, zvani kasnije Čika), u skamiji iza nje, svaki put mučki povukao za kurjuk dok je odgovarala, usled čega bi sela pre nego što bi završila izlaganje i pre nego što bi joj učitelj to dozvolio.

Pa smo čuli da je jedan od najpametnijih ljudi na svetu, koji je izmislio telefon i bio sto puta pametniji od Tesle, zapravo iz Idvora, Mihajlo Pupin, samo je Tamiš između nas (i jedan vek): idvorski vatrogasni dom nosi njegovo ime, i da mu je neko u Americi, gde se pročuo i obogatio, rekao da je iz Farkaždina, Mihajlu bi sigurno bilo drago, možda bi napisao i preporuku za neki posao, iako Farkaždinac ne bi znao engleski, to je skoro sigurno. Ubrzaću malo ovu pripovest: kako će godine prolaziti tako će se preda mnom ukazivati znameniti Banaćani, Konstantin Danil, umro u Bečkereku, rođen u Lugošu, koji jeste u Rumuniji, ali je to Banat, oblast naddržavna, ravnodušna prema državnim granicama, carinicima i zastavama; Đura Jakšić isto Banaćanin, o Crnjanskom da i ne govorim, Josif Marinković odakle je nego iz Banata, da, u Mokrinu se rodio Miroslav Antić, koji je, tako kaže predanje, za jednu novu godinu u Karađorđevu recitovao Titu, Maršal ga je zadržao u razgovoru, dok je većini estradnih umetnika samo zapljeskao, Miroslav Antić izlazi iz glavne sale i naleće u lobiju na buket pokrajinskih političara: „O čemu ste razgovarali? Šta ti je rekao?“ – jedva su čekali da čuju. – „Kazao je: ’Boga ti, tako dobar pjesnik, a nema stan.’“

Nikad mi nije ni proletelo kroz glavu „mnogo smo jaki“, ali, ali: otkako se ukazao Milenko Jovanov, njegovo sramoćenje shvatam kao sramoćenje čitavog Velikokikindskog dištrikta, nisam u Banatu upoznao nikog ko bi mu bio ravan, ali jeste Banaćanin, i u Skupštini, onakvoj kakva je, Banaćanin se malo je reći ističe, jedan je od troje ili četvoro bezobziraca kakvih ima mislim stotinak u ljudskom rodu, pa kako je ravnica dozvolila da se razviješ u to u šta si se razvio? Na sreću, moju, pre možda nedelju dana oslobodio sam se osećanja kolektivne krivice za to što je Milenko Jovanov iz Banata: Milenko Jovanov rođen je u sovjetskom vicu. To mu je rodno mesto. Staljin poseti školu i tamo se slika sa decom, a zaljubljeni aparatčik će: „Kako je dobar drug Staljin, on se slika sa decom i grli ih, a mogao bi, kad bi hteo, sve da ih poubija.“

Nas je poslanik Jovanović prosvetlio da bi svaki drugi vladar, osim njegovog gospodara i dobrotvora, posegao za vatrenim oružjem, i pribegao bi masovnom krvoproliću, kad bi imao tako nezahvalne i drske podanike, ali, dobrota Vučićeva, ravna onoj koja se pripisuje Hristu, spasla je, barem za sada, one koji ne zaslužuju da budu spaseni…

Ako narodni poslanik ne zna vic, ne može biti svestan da nam kao istinu i kao takoreći naučno otkriće nudi gorku šalu, ili možda zna vic, ali ne ume da prepozna sebe u liku ushićenog aparatčika-ulizice, uglavnom ga je ovaj vrhunski, morbidni izliv bolesnog udvorištva i čudovišne mizantropije izbrisao sa moje lične mape Banata, za mene više nije iz Kikinde, nego je lik iz sovjetskog vica, a među naprednjacima je našao novi zavičaj.

Peščanik.net, 07.03.2026.

Srodni link: Dejan Ilić – Masakr iz snova

Muzički blog Ljubomira Živkova

© Peščanik