Čim sam čuo da je Uroš Predić iz Orlovata, upitao sam babu da li ga je poznavala, jer je i sama iz Orlovata, jedinog sela sa dve železničke stanice, od kojih se jedna zove i sad Orlovat-Stajalište, sa čijeg se perona vidi groblje, gde je sahranjen i Uroš Predić, i mnoštvo običnih Orlovaćana, uključujući moje pretke koje nisam video ni uživo ni na slici, avaj, nije baba poznavala slikara, pa da, Uroš Predić je mnogo stariji: ni Orlovaćane ovekovečene na slici „Vesela braća, žalosna im majka“ Tinka nije verovatno nikad videla, kako voze toluzinu ili kako vuku stajsko đubre, iako joj je neko od njih možda i dalji rod, možda mi je taj rascep između žitelja istog sela pomogao da kažem tadašnjem sebi: „Uroš je Uroš, a ti si ti: čak i da nam je rod, bio mi prandeda ili neki čukundeda-uja, i pitanje je bi li došao da me vidi za tih pola godine koliko smo bili savremenici. Mora biti, doduše, da je prošao pored kuće Mitinih, ispred su dva reda dudova, ali teško da je u centru obratio pažnju na devojčicu sa kurjucima: baba je završila dva razreda osmoljetke, ali kako to da znam........

© Peščanik