Jedanaestorica vaterpolista napustili reprezentaciju Srbije! Opa! Zlatni i prezlatni delfini napokon su primetili da igraju pod zastavom države koja krši ljudska prava građana lišenih dara za takmičarske sportove, pa su se solidarisali sa velepotlačenima i rekli: „Ne moramo još i mi da podupiremo iluziju, Potemkinovo selo, laž – da je kod nas sve cakum-pakum. Šta su premije i prijem kod despota, ako naši sunarodnici, naši rođaci i naše komšije nisu sigurni hoće li im sutra neko iz Ćacilenda razbiti glavu i vratiti se nekažnjen u svoj sve prljaviji vigvam. Nećemo da igramo za reprezentaciju makar ostali bez naci-penzija, sve dok država – koja nam doduše daje bazene, kapice, plaća put kad idemo na takmičenje – ne postane isto tako dobra prema običnim ljudima, koji su braća naša i naše sestre, samo nisu imali sreću da na vreme počnu sa treninzima te nisu dosegli našu veličinu i veličanstvenost“ – To mi je proletelo, ako sam verno preneo, kroz glavu kad sam video naslov, kad, mic po mic, ispostavlja se da buntovnici nemaju na umu ništa od ovoga što sam ja brzopleto naveo, nego ih je uvredio Soro, prvi čovek Kuće vaterpola, rekavši da je zlatna medalja više plod trenutnog nadahnuća nego stvarnog kvaliteta.

Sportske funkcionere smatram parazitima, ali šta vredi kad kod nas nema, kao što je nekad bilo u Sovjetskom Savezu, zakona po kome bi se društvenim parazitima sudilo (u prvoj zemlji socijalizma bilo je suđeno i Brodskom), uglavnom su se gorostasi koji bejahu pobedili Italijane, Mađare, braću Grke i ne znam koga još, osetili uvređenim, iako u parazitovoj izjavi ima i nečeg što bi se moglo shvatiti kao pohvala njima: nadahnuće je, uz možda malo sreće, i naravno zahvaljući zajedničkoj srčanosti, donelo najpre njima, a time i Srbiji i Srbadiji zlato, što svakoga od nas mora radovati više nego kad bi svi politički zatvorenici (mladi, nedužni ljudi) ovog momenta bili pušteni na slobodu i kad bi bili obeštećeni kao što će Mišković biti........

© Peščanik