Ako budućnost Evrope i sveta sve više liči na našu autoritarnu i nacionalističku prošlost – i, u velikoj meri, sadašnjost – šta je onda naša budućnost?

Nema baš mnogo onih koji se ovim pitanjem zamaraju, a još je manje onih koji bi se usudili da na njega ozbiljno odgovore. Sa ove naše, opozicione strane, u dramskom zapletu srpske politike Vučićeva vladavina pojavljuje se kao tragična epizoda u tranzicionoj igri dobra i zla. Kada, pod snagom studentskog pokreta, režim konačno padne, otvara se, verujemo, nova prilika za ono što se zamišlja kao hepi end, sažet u poznatoj sintagmi „pristojna i normalna Srbija“. Problem je samo što je „pristojna i normalna Srbija“ više utešna rečenica nego ozbiljan odgovor. To je tanak jezik za duboku krizu.

Neki moderni politički analitičar, trajno zaokupljen političkom strategijom i onim večnim pitanjem izbornih kolona – jedna, dve ili tri – objasnio bi da je „pristojna i normalna Srbija“ savršen catch-all koncept: dovoljno prazan da u njega stanu i oni desni i oni levi, i građanski i nacionalno opredeljeni, svako sa svojom projekcijom društva sebi sličnih, dok se, makar privremeno, okupljaju oko rušenja Vučićevog režima.

Međutim, ma koliko se to u našim političko-analitičkim krugovima zanemarivalo, politika nije samo strategija dolaska na vlast. Ona je i istorijski uslovljena igra psihologije i ideologije ili, preciznije, psiho-ideologije. Tu se sve sabira: i snovi o budućnosti, i bekstvo od stvarnosti, i ono utopijsko i ono retrotopijsko.

Prošle su već tri i po decenije tranzicije, a da zapravo nigde nismo stigli. Ratovi, ratni zločini, genocidi, izbeglištva, teritorijalna cepanja i vojne intervencije su, za sada, iza nas, ali i dalje tavorimo u slepoj ulici populizma, autoritarizma, nacionalizma, korupcije, inflacije i nejednakosti. Nije nikakvo čudo što bi psiha najradije da malo predahne. Ona želi obećanu fantaziju sveta u........

© Peščanik