Mit o saradnji nacionalne i građanske Srbije

Jedna od najvećih prevara koju je većinsko srpsko društvo progutalo, a koja se u vidu prijemčive političke banalnosti rado prihvata u medijima, na društvenim mrežama i u svakodnevnom govoru, jeste ta o podeli opoziciono opredeljene Srbije na građansku i nacionalnu, ili kako neko voli da dodatno pojasni, građansku i patriotsku.

Svakako su raznovrsne varijante podele na građansko i nacionalno, uopšteno gledano, opravdane i legitimne, reč je o podelama prisutnim na političkoj sceni gotovo svake moderne države, u kojima se konzervativne snage, usmerene na definisanje „nacionalnog“ ili „narodnog“ identiteta, dele od onih progresivnijih, okrenutih ka univerzalnim vrednostima jednakosti i socijalne pravde. Ali ovde nije reč o tome. Nije reč ni o prostoj podeli na nacionalnu desnicu nasuprot građanskoj levici.

Reč je o nacionalistički motivisanom konstruktu kojem je jačanje i legitimizacija srpskog nacionalizma na račun slabljenja i banalizovanja građanskih političkih opcija primarni cilj i posledica. Nametnuta podela pobunjene Srbije na građansku i nacionalnu, posebno u trenutku kada se ona sagledava kao potencijalni zbir snaga suprotstavljenih režimu, svojevrsna je investicija u političku iracionalnost čiji je rezultat izostajanje razumljivog i razumnog dogovora, političkog plana, političkog projekta, ukratko, mogući izostanak stvarne kohezije političkih faktora koji bi realno mogli da ugroze vlast.

Nema sumnje da u podeli građana, studenata, stranaka na građansku i nacionalnu orijentaciju, glavnu reč, zapravo, imaju živi i tinjajući, stečeni ili nasleđeni, kompleksi prošlosti. Oni se aktiviraju na razne iritirajuće načine, a posebno u trenutku suočavanja sa događajem, iskazom ili ličnošću nerazdvojivim od ratne i kriminalne zaostavštine, a koji tu zaostavštinu oživljavaju i podsećaju nas na njen neprekinuti kontinuitet i trajanje. U tom pogledu se opozit nacionalno-građansko pre svega tiče brojnih nerešenih teskoba, nezalečenih trauma, a iznad svega brojnih široko prihvaćenih laži i fantastičnih konstrukcija, deluzija i fantomskih bolova. Naravno, reč je pre svega o prošlosti koja obuhvata devedesete godine srpske ratne politike, dakle o sasvim svežoj prošlosti države kojom preživeli akteri te iste politike i danas vladaju, te samim tim o jednoj nadrealno neokončanoj prošlosti koju ovo društvo i danas živi. Gotovo da nema političkog problema, političke nesuglasice ili političke nebuloze srpske sadašnjosti koji se svojim blatnjavim korenom i dan-danas ne hrane toksičnim muljem devedesetih.

Uprkos tome, srpski opozit nacionalno-građansko nije odnos koji se uspostavlja na relaciji pobunjena Srbija – vlast, već kroz tobožnje suočavanje dveju političkih struja koje se naizgled jednako suprotstavljaju aktuelnom režimu.

Složenosti te navodne dvojakosti dodatno doprinosi jedno posebno problematično i već decenijama unazad dokazano pogrešno uverenje, koje se, zbog svoga cikličnog obnavljanja i okončavanja gotovo uvek istovetnim ishodom, već može podvesti pod jedan od savremenih srpskih mitova: mit o neophodnosti saradnje građanske i nacionalne struje radi borbe protiv režima i postizanja izborne pobede.

Režim u toj podeli na neobičan način ostaje izvan nje, i to, reklo bi se, s prvenstvenim naumom veštačkog razlikovanja dva nacionalizma, onog koji naizgled stoji uz vlast i onog koji naizgled stoji nasuprot vlasti. Time onaj drugi stiče legitimitet neke drugačije forme nacionalizma koji, ma koliko bio suštinski istovetan nacionalizmu režima, ostaje percipiran, uz sve nesuvislosti takve percepcije, kao jedna od legitimno opozicionih opcija. Režim, dakle, u svemu tome stiče neki sasvim treći karakter: nije ni nacionalan, a ni građanski (daleko bilo), te stoga i ne učestvuje u toj podeli, sem što se naizgled suprotstavlja i jednoj i drugoj strani, stvarajući utisak da između nacionalne i građanske opozicije uistinu postoje mnoge sličnosti i zajednički interesi. Koliko god Vučićev režim bio izvor najodvratnijih primera banalnosti zla sažetih u floskuli srpski svet, floskuli koja u sebi nosi gotovo sve elemente fašizma, on naprosto, a što donekle i jeste opravdano njegovom suštinskom svedenošću na puki kriminal, postoji izvan bilo koje „ideološke“ kategorije. Može, dakle, režim da policijskim snagama čuva huliganski mural posvećen Ratku Mladiću, može i da naplaćuje kazne za prekrečenu ratnohuškačku parolu „kad se vojska na Kosovo vrati“, ali paralela između promocije knjige ratnog zločinca i naprednjačke politike podsticanja međunacionalnih sukoba svesno se, i kada se uviđa potpuna istovetnost stavova režima i stavova nacionalne struje pobunjene Srbije, isključuje iz strateških izbornih kombinatorika i ostavlja po strani. („O tome ćemo“, uobičajeno se kaže, „posle izbora“.)

Ukratko, brojni su i banalno očigledni uvidi kojima se nacionalna struja pobunjene Srbije i naprednjački režim sreću u istovetnim retorikama i postupcima – slavljenju i rehabilitovanju ratnih zločinaca, rusofilstvu, otvorenom antievropejstvu, iracionalnom odnosu prema Kosovu – no upravo se kroz, reklo bi se, većinsko uverenje u neophodnost kohabitacije građansko-nacionalno, odnosno uverenje da je takva kohabitacija moguća i neophodna, nacionalna opcija toleriše kao opozicija režimu čak i uz nesumnjive potvrde svojih sklonosti ka fašizmu srpskog sveta, te time i nepodnošljive sličnosti sa promovisanim „vrednostima“ aktuelnog režima.

Opoziciona scena Srbije – političke stranke, studenti, akademska zajednica, civilno društvo, građani – u toj podeli, ili u tom navodnom političkom pluralizmu, koji se plasira kao neophodan i opravdan, žive jednu od mnogih manifestacija svojih kompromisa sa nadrealnim. Naime, nikakve sumnje nema da je spomenuta podela na građansko i nacionalno, a koja se ovih dana, nedelja i meseci sve više javnosti pokušava predstaviti kao nesvakidašnja vrednost, pa i neka vrsta nove zrelosti srpskog političkog pluralizma, posebno u redovima studentskog pokreta, jedno vešto ubačeno kukavičije jaje u kompleksni ambijent pobunjene Srbije. Jedna nametnuta igra u kojoj građanska Srbija, utrenirana da u njoj mazohistički učestvuje, neumitno i uverljivo gubi.

Jer kako god da okrenete, građansko se, u tom odnosu, u kojem nacionalna opcija drži tapiju na patriotizam i pravilno razumevanje nacionalnih interesa, predstavlja kao nešto što je po definiciji lišeno patriotizma i nacionalne svesti, drugim rečima jedan „obogaljeni identitet“ koji se – a kako bi drugačije bilo – jedino identitetski i može vezati za razna vekovna izdajstva i „antisrpske“ politike. Tako se iz redova „nacionalno svesnih“ svaka i sasvim poznata i dokumentovana svinjarija srpske države devedesetih – a o devedesetima se ovde, ponovićemo, mora govoriti sve dok budu trajale – savršeno relativizuje pozivanjem na „antisrpstvo“ socijalističke Jugoslavije. Političke grupacije i pojedinci koji srpsku javnost pozivaju na suočavanje s nasleđem devedesetih listom se nazivaju naslednicima i korisnicima „komunističkih“ privilegija. „Nacionalno svesni“ komentatori (bilo plaćeni, bilo dobrovoljni) sa društvenih mreža, nadovezujući se na opskurnu desničarsku periodiku, tabloidne jutjub debate i portale, uhodano lepe etiketu „titoiste“ i „komuniste“ svakom ko progovori o zločinima Miloševićeve i Vučićeve Srbije, a posebno ukoliko te zločine dovede u vezu sa aktuelnim stanjem u društvu i moralnom anesteziranošću većinske Srbije.

Uprkos, dakle, očevidnom i kontinuiranom divljanju režimskog nacionalizma, opozit nacionalno-građansko u redovima pobunjene Srbije i insistiranje na neophodnosti političke saradnje ove dve „opcije“, ne uočava se primarno kao spoj u kojoj je neka od strana bliža ili dalja režimu i njegovim kulturno-političkim prljavštinama, već se gotovo isključivo svodi na prostor koji služi za pogodno eliminisanje vitalnih političkih tema koje se proglašavaju potencijalno štetnim za tobožnju zajedničku nacionalno-građansku borbu protiv naprednjačke vlasti. Tako je, na primer, Evropa, u velikom delu srpskog društva, trudom nacionalne struje i snishodljivošću građanske, svedena na nepotrebno „ideološko pitanje“, uz izgovor da je i samo njeno spominjanje u ovom trenutku nepodobno za građansko-nacionalnu koheziju pobunjene Srbije, no da je opredeljenost Srbije za Evropsku uniju svakako podrazumevajuća, a ta se tvrdnja obično potkrepljuje statističkim saznanjima o procentu evropski opredeljenih građana.

Ostaje nejasno, međutim, ako je opredeljenost za evrointegracije „ideološko pitanje“, što bi po slobodno tumačenoj definiciji ideologije moralo da znači strukturu mišljenja sazdanu od vrednosnih sudova, političkih ideja, uvida o stanju i potrebama društva, predstava o budućnosti i kulturnom utemeljenju, te samim tim i uputstava za konsekventna postupanja kojima se do ostvarivanja tih sudova i ideja dolazi, koja se druga ideologija, ili naprosto, koja se ideja koja ima ikakvog uporišta u stvarnosti, na razini građansko-nacionalno, toj i takvoj „ideologiji“ suprotstavlja.

Mit o saradnji unutar opozita nacionalno-građansko zapravo se i potvrđuje kao mit zahvaljujući svome večitom i istovetnom ponavljanju, kroz ritualno održavanje i potvrđivanje uverenja da građanska, evropska, sekularna Srbija nema dovoljnu snagu da se izbori za slobodno društvo i pravnu državu, sem paktiranjem sa nacionalizmom.

I kao što ciklično obnavljanje rituala garantuje, po ko zna koji put građanska Srbija je spremna da u to poveruje.

Prevara spomenuta na početku teksta sastoji se upravo u tome: podela na građansko i nacionalno unutar pobunjene Srbije ne služi racionalizaciji pobune već njenoj političkoj dezorijentaciji. U krajnjoj liniji, upravo je građansko društvo jedini održivi okvir moderne nacije, ali nacija ne postoji u patetičnim parolama, zaluđujućim mitovima i mobilizacijama iracionalnosti, već u institucijama, u zakonima, u odgovornosti, a u kontekstu savremene Srbije prevashodno u sposobnosti društva da preuzme odgovornost za stravične greške koje su je dovele do same granice preživljavanja.

Ne postoji nikakva podela na građansko i nacionalno, postoji samo podela na Srbiju koja hoće i koja neće da se menja. Na Srbiju koja jasno raspoznaje i suprotstavlja se uzrocima svoga decenijskog propadanja i Srbiju koja u tim istim uzrocima i dalje vidi svoj lik, svoj interes i poželjni kontinuitet gotovo svega što sadašnja vlast u sebi nosi.

Peščanik.net, 17.02.2026.

Latest posts by Dejan Atanacković (see all)

Velika patriotska prevara - 17/02/2026

Korisna tela - 26/01/2026

Kolektivno bežanje od prošlosti i druge strategije samouništenja - 27/11/2025

© Peščanik