Početak ratnih devedesetih doneo je, gotovo istovremeno, dve minuciozno detaljne slike tela koje su preplavile srpske medije i plenile poglede. Jedna od njih bila je slika mrtvog, masakriranog tela. Rat, koji je u tom trenutku, s ciljem podstrekivanja mržnje prema drugom, bilo potrebno predstaviti hiper-realno i anatomski prepoznatljivo, punio je stranice brojnih nedeljnih i dnevnih listova, kao i TV ekrane, prizorima tela nad kojima je počinjeno stravično nasilje. Često su slike ubijenih civila privlačile pažnju nepodnošljivo jezivim detaljem, ukazujući na namernu nekrofilnost dokumentacijskog čina i morbidnost smisla i potrebe njihovog objavljivanja. Prizori masakriranih tela ranih devedesetih sakupljani su i predstavljani s revnošću pornografa koji kamerom prodire u specifičnost osakaćenja. Iz dana u dan, kolor fotografije i jasni necenzurisani televizijski snimci otkrivali su nadrealne prizore leševa nedostajućih delova, smrskane, obezglavljene, prepolovljene, prizore koji kao da su sakupljani ne bi li udovoljili nekom ustanovljenom, i već normalizovanom zahtevu. Jer ne bi tih slika ni bilo, reklo bi se, da nisu pogodovale nekoj vrsti želje, uspostavljanju ravnoteže s besmislom, upravljajući pogled posmatrača, prepadnutog i zgađenog, no ipak vođenog prikrivenom mračnom znatiželjom.

A onda, nekako poput odgovora, ili možda dopune želje, negde u isto vreme, u tom bolesnom i odvratnom vremenu, masakriranim telima počinju da pariraju patinirane naslovne strane pornografskih časopisa koji, često, gotovo u potpunosti prekrivaju čitave novinske kioske. Kvantitativno superiorna, kao izraz nekog lažnog oslobađanja, pornografija postaje trodimenzionalni sadržaj beogradskih ulica. Poput kakvog skulptorskog projekta, izvajani eksplicitnim prizorima, neugledni kućerci u kojima sede mrzovoljni prodavci novina blistaju sjajem neskrivene telesne želje: još jednom, pogled je usmeren u telo, sasvim izvesno sproveden u nekoliko manje-više predvidljivih pravaca.

I dva se prizora dopunjuju. Jer moglo bi se nesumnjivo primetiti da je predvidljivost pornografije, besmislena i zapravo uvek ista erotska slika, njen kvantitativni i anestezirajući efekat, donekle i upotpunjen neočekivanim ishodom slika masakriranih tela, neočekivanošću, nepredvidivošću prizora smrti koji prevazilaze maštu posmatrača. Prodiranje u telo, u sadejstvu dva prizora, postaje princip rata, onog rata u kojem Srbija „ne učestvuje“, u kojem je nasilje nad telom (a u kojem se na posebno odvratan način ističe nasilje nad telom žene) uobičajena i neskrivena ratna strategija, u jednom omamljenom, umrtvljenom društvu i vremenu, u kojem će svaka........

© Peščanik