Prikaz knjige Marka Grdešića i Mislava Žitka „Socialist Economics in Yugoslavia. A Critical History / Socijalistička ekonomija u Jugoslaviji: kritička istorija“, Routledge 2025.

Kada se 28. juna 1948. godine Staljin obratio jugoslovenskim komunistima u ime Informbiroa, pismom u kom je zatražio da se oslobode „titoističke klike“ i vrate na „pravi put“, problem jugoslovenskih komunista, koji su Staljinov zahtev odbacili, nije bio samo kako da opstanu bez sovjetske podrške, nego i kako da sebi i svetu objasne šta je to što oni rade. Ideologija je za komuniste veoma važna (u sledećem tekstu baviću se tom temom na primeru današnje Kine). Komunističke politike u privredi ili bilo kojoj drugoj sferi ne mogu se tumačiti samo kao državne politike. One uvek moraju biti u službi viših ciljeva.

Ako je Moskva jedini centar komunističkog pokreta, šta je onda to što praktikuju komunisti u Jugoslaviji? Rad na rešavanju tog problema započet je tri ili četiri godine kasnije, kada je prvi šok izazvan Staljinovom poslanicom malo oslabio. Umesto da prihvate državno vlasništvo i centralno planiranje, jugoslovenski komunisti su, na tragu Marxa, odabrali da socijalizam (kao prvu fazu izgradnje novog komunističkog društva) protumače kao period odumiranja države i vlasništva ili bar kao fazu u kojoj se upravljanje fabrikama predaje radničkim kolektivima. Tako je pokret pronašao svoj novi smisao: to nije samo komunistički režim drugačije vrste, nego i režim sveta budućnosti, mnogo bliži Marksu nego sovjetski model.

Postepeno uvođenje radničkog upravljanja, formiranje radničkih saveta i tako dalje počelo je ranih 50-ih godina. Taj proces je otvorio nekoliko važnih pitanja: ako radnici odlučuju o tome šta će se proizvoditi i kako će se formirati cena i tako dalje, da li to znači da je u pitanju privreda tržišnog tipa i da li radnički kolektivi sada proizvode „robu“, a ne samo „dobra“? Da li još važi zakon vrednosti? Odgovor je bio da jugoslovenski sistem treba shvatiti kao sistem „socijalističke robne proizvodnje“, što bi u prevodu na jezik neoklasične ekonomije bila „socijalistička tržišna privreda“. Ako je privreda tržišno zasnovana, kakva je objektivna funkcija preduzeća? Šta će preduzeća nastojati da maksimizuju? To jest, marksističkim jezikom rečeno, šta je normalna cena u jednom takvom sistemu?

Nije se dugo čekalo na neoklasični odgovor. Mladi američki ekonomista po imenu Benjamin Word, koga je u Jugoslaviju uputila Fulbrajtova fondacija, izložio je neoklasično tumačenje u ključnom radu objavljenom 1958. godine. Preduzeća teže maksimalnom uvećanju dohotka po radniku, a dužna su da plaćaju fiksnu zakupninu za kapital koji je zvanično u „društvenom“ vlasništvu. Zakupnina je, zapravo, porez na vrednost osnovnih sredstava koja preduzeća koriste. Word izlaže i niz implikacija relevantnih za ponašanje takvih zadruga: one mogu zapošljavati manje radnika nego ekvivalentna kapitalistička preduzeća, na povećanje cena mogu reagovati smanjivanjem proizvodnje („unazad svijena kriva ponude“), mogu nedovoljno........

© Peščanik